Maksimalni nivo zvuka se u prostoriji ne uspostavlja trenutno po uključivanju zvučnog izvora, iako se to odigrava brzo, obično za deo jednog sekunda.
Ni nakon isključivanja zvuka nije odmah apsolutna tišina. Zvuk takođe opada po nekom približno eksponencijalnom zakonu. Upravo ta karakteristika – koliko brzo iščezava zvuk nakon isključivanja zvučnog izvora, predstavlja i najvažniju akustičku karakteristiku jedne prostorije kao što je muzički studio, konferencijska sala ili koncertna dvorana.
Iako broj višestrukih refleksija koje se stiču u prijemniku raste u svakoj sledećoj sekundi, zbirni nivo se ne povećava do beskonačnosti. Razlog je u činjenici da u svakoj narednoj sekundi raste i ukupan broj apsorpcija (svaka nova refleksija znači i sve veću ukupnu apsorpciju), pa kada ukupna apsorbovana zvučna energija u jedinici vremena dostigne ukupnu novoubačenu količinu zvuka iz zvučnog izvora – uspostavlja se ravnoteža i neki maksimalno dostignuti nivo reverberantnog zvuka.