Prehrambena sigurnost se najčešće vezuje za mogućnost da se unutar nacionalnog prehrambenog sistema obezbede dovoljne količine hrane, i često se izjednačava sa pojmom samodovoljnosti u proizvodnji hrane. Ovako shvaćena prehrambena sigurnost se vezuje samo za hranu koja potiče iz domaće proizvodnje. Ovo može dovesti do smanjene efikasnosti resursa i, usled odricanja od uvoza, nezadovoljavajuće ponude hrane po količini, kvalitetu i asortimanu na domaćem tržištu, po cenama znatno višim od svetskih. 
Teorijski se ova situacija može poistovetiti sa obezbeđivanjem hrane u zatvorenoj ekonomiji koja je prikazana na grafikonu. Naime, količina prvobitno ponuđene hrane iz sopstvene proizvodnje, koja je na grafikonu prikazana sa ku nula, u ovom slučaju može se smanjiti na nivo ku jedan, pri čemu dolazi do rasta cena sa ce nula na ce jedan. Ponuda hrane samo iz domaće proizvodnje, odnosno samodovoljnost, je neadekvatna, budući da se nova tržišna ravnoteža formira na štetu potrošača, koji moraju plaćati skuplje hranu nego u uslovima otvorene ekonomije, odnosno mogućnosti uvoza hrane.