pogled na neuzbuđeno lice s portreta. Da li je uopšte moguće da ova druga strela ne postoji? 
Interesovanje mu ponovo popusti. On popi još jedan gutljaj džina, podiže belog konja i povuče jedan potez za probu. Šah. No to očigledno nije bio pravi potez, jer... 
Nepozvano, u glavu mu se vrati sećanje. On vide sobu osvetljenu svećom, ogroman krevet s belim pokrivačem i sebe, dečaka od devet-deset godina, kako sedi na podu, mućka kockice i oduševljeno se smeje. Majka je sedela prekoputa njega i takođe se smejala. 
To se po svemu sudeći desilo nekih mesec dana pre nego što je ona nestala. Taj trenutak je bio trenutak pomirenja, kad je upornu glad u trbuhu bio zaboravio, a ranija ljubav prema majci za trenutak ponovo oživela. Dobro se sećao dana, raskvašenog od kiše; voda je curila po oknu a svetlo bilo previše mutno da bi se moglo čitati. Dosada dvoje dece u mračnoj, pretrpanoj spavaćoj sobi postala je neizdrživa. Vinston je cvilio i kukumavčio, uzaludno zahtevao hranu, motao se po sobi pomerajući stvari i udarajući nogama o drvenu oplatu sve dok susedi nisu počeli udarati po zidu, dok je mlađe dete svakog časa plakalo. Na kraju mu je majka rekla: "A sad budi dobar pa ću ti doneti igračku. Divnu igračku -mnogo će ti se dopasti"; zatim otišla na kišu, u malu svaštarnicu u blizini koja je još uvek povremeno radila, i vratila se s kartonskom kutijom u kojoj je bila igra 'Čoveče ne ljuti se'. Još uvek se sećao mirisa vlažnog kartona. Pribor za igru je bio bedan. Tabla je bila ispucala, a sitne drvene kockice tako loše da su jedva ležale na strani. Vinston je posmatrao igru naduren i nezainteresovan. No tada mu je majka zapalila komadić sveće, pa su seli na pod da igraju. Ubrzo se jako ubzbudio i podcikivao dok su figurice s nadom napredovale s jednog polja na drugo a onda bivale 'pojedene' i morale se vraćati na početno polje. Odigrali su osam igara i dobili svako po četiri. Njegova sićušna sestrica, premala da bi razumela igru, sedela je poduprta jastukom i smejala pošto su se i njih dvoje smejali. Celo jedno popodne bili su srećni zajedno, kao u njegovom ranijem detinjstvu. 
On baci tu sliku iz svoje svesti. To je bila lažna uspomena. Povremeno su ga uznemiravale lažne uspomene. One nisu imale značaja, dokle god čovek zna šta su u stvari. Neke stvari su se desile, neke druge nisu. On se okrete šahovskoj tabli i ponovo podiže belog konja. Figura skoro u istom trenutku pade i zveknu na tabli. Vinston se beše trgao kao da mu je u telo zabodena igla. 
Oštar trubni znak beše probio vazduh. Bilten! Pobeda! Kad se pre vesti čuje ovaj trubni znak, to uvek znači pobedu. Po kafani prođe neko električno uzbuđenje. Čak su se i kelneri trgli i načuljili uši. 
Trubni znak beše oslobodio neopisivu buku. S telekrana je već blebetao uzbuđen glas, no još ga u samom početku gotovo zagluši klicanje spolja. Novost beše obletela ulice kao čarolija. Od onog što je izlazilo iz telekrana Vinston je čuo taman toliko da shvati da se sve desilo onako kako je i predvideo: ogromna armija prebačena brodovima, iznenadan udar u neprijateljsku pozadinu, bela strela koja prodire preko repa crne. Kroz opštu buku probijali su se odlomci trijumfalnih fraza: "Kapitalan strateški manevar... savršena koordinacija... krajnje rasulo... pola miliona zarobljenika... potpuna demoralizacija... vlast nad celom Afrikom... kraj rata sagledljiv... najveća pobeda u ljudskoj istoriji... pobeda, pobeda, pobeda!" 
Vinstonove noge su ispod stola pravile grčevite pokrete. Nije se ni pomakao sa svog mesta, ali u duhu je trčao, brzo trčao, bio je s gomilom na ulici, kličući do ogluvljenja. On ponovo podiže pogled na portret Velikog Brata. Kolos koji je pregazio svet! Stena o koju su uzaludno udarale azijske horde! On pomisli kako je pre deset minuta - da, svega deset minuta