Čovek bez brade posluša. Veliki naduveni obrazi su mu se neobuzdano tresli. Vrata se s treskom otvoriše. Kad mladi oficir uđe i zakorači u stranu, iza njegovih leđa se pojavi nizak, zdepast stražar ogromnih ruku i ramena. On stade ispred čoveka bez brade, a zatim, na oficirov znak, uputi stravičan udarac, unoseći u njega svu težinu tela, pravo u usta čoveka bez brade. Snaga udarca kao da podiže ovog s poda. On polete preko ćelije i tresnu o podnožje klozetske šolje. Za trenutak je ležao ošamućen, dok mu je iz usta i nosa tekla tamna krv. Od njega su se čuli vrlo tihi jecaji, više nalik na cviljenje, koji su izgledali nesvesni. Zatim se okrete i nesigurno uspravi na ruke i kolena. U potoku krvi i pljuvačke, iz usta mu ispadoše dve polovine veštačke vilice. 
Zatvorenici su sedeli vrlo mirno, držeći ruke na kolenima. Čovek bez brade s naporom sede na svoje mesto. Jedan obraz mu je dobijao tamnu boju. Usta mu se behu nadula u bezobličnu masu boje trešnje s crnom rupom u sredini. S vremena na vreme na prsa kombinezona procurilo bi malo krvi. Sive oči su mu i dalje letele od lica do lica, stidljivije nego ikad, kao da je hteo da ispita koliko ga ostali preziru zbog njegovog poniženja. 
Vrata se otvorište. Kratkim potezom oficir pokaza na čoveka s licem kao lobanja. 
"Soba sto jedan", reče. 
Pored Vinstona ću se oštar uzdah i komešanje. Čovek s lice kao lobanja beše se uistinu bacio na kolena pred oficira, sklopljenih ruku. 
"Druže! Oficiru!" zavapi on. "Nemojte me tako! Zar vam nisam već rekao sve? Šta još želite da znate? Sve ću vam priznati, sve! Samo mi recite šta hoćete i odmah ću vam priznati. Napišite i potpisaću - šta god hoćete! Samo ne sobu sto jedan!" 
"Soba sto jedan", reče oficir. 
Lice onog drugog, već veoma bledo, dobi boju koja se Vinstonu dotle nije činila mogućom. To je bila, jasno, nedvosmisleno, nijansa zelenog. 
"Radite sa mnom šta god hoćete!" kriknu on. "Već mi nedeljama ne dajete hrane. Dokrajčite me, pustite me da umrem. Streljajte me. Obesite me. Osudite me na dvadeset pet godina. Hoćete da vam izdam još nekog? Samo recite koga hoćete, učiniću sve što zatražite. Svejedno mi je ko, svejedno mi je šta će mu raditi. Imam ženu i troje dece. Najstarijem nema ni šest godina. Dovedite ih sve pred mene i zakoljite: stajaću i gledaću. Samo ne u sobu sto jedan." 
"Soba sto jedan", reče oficir. 
Čovek se izbezumljeno okrete i pređe pogledom po ostalim zatvorenicima, kao da je mislio da na svoje mesto može staviti kakvu drugu žrtvu. Oči mu se zaustaviše na razbijenom licu čoveka bez brade. On ispruži mršavu ruku. 
"Njega treba da vodite, a ne mene!" povika on. "Niste čuli šta je govorio kad su mu razbili lice. Dajte mi priliku i ponoviću vam svaku njegovu reče. On je neprijatelj Partije, a ne ja." Stražari koraknuše napred. Čovekov glas poraste u urlik. "Niste ga čuli!" ponovi on. "Nešto s telekranom nije u redu. On je taj koji vam treba. Vodite njega, ne mene!" 
Dva snažna stražara behu se zaustavila da ga uhvate za ruke. No on se upravo u tom trenutku baci preko poda i dograbi jednu od čeličnih šipki na kojima je stajala klupa, i poče da zavija bez reči, kao životinja. Stražari ga dograbiše da ga otrgnu, ali on se držao s iznenađujućom snagom. Vukli su ga možda dvadeset sekundi. Zatvorenici su sedeli ćuteći, s rukama prekrštenim na kolenima, i gledali pravo pred sebe. Zavijanje prestade; čovek nije imao snage više ni za šta sem da se drži. Onda se začu nov krik. Udarac stražareve čizme beše mu slomio prste na jednoj ruci. Podigoše ga na noge. 
"Soba sto jedan", reče oficir.