"Jeste, dragi, nekoliko puta. Ali ipak neću." 
"Dosad smo imali sreće", reče on, "ali to ne može trajati još dugo. Ti si mlada. Izgledaš normalna i bezgrešna. Ako se budeš čuvala ljudi kao što sam ja, mogla bi ostati živa još pedeset godina."
"Ne. Sve sam ja to preturila u glavi. Šta ti radiš, to ću i ja. I ne budi tako malodušan. Ja sam dosta vešta u tome da ostanem živa." 
"Možda ćemo biti zajedno još šest meseci - godinu dana - ne možemo znati koliko. Na kraju će nas svakako razdvojiti. Shvataš li koliko ćemo potpuno biti sami? Kad nas uhvate, nećemo moći ništa, doslovno ništa, da učinimo jedno za drugo. Ako priznam, streljaće te; ako odbijem da priznam, opet će te streljati. Ništa što bih mogao reći, ili se uzdržati da kažem, neće moći da odloži tvoju smrt ni za pet minuta. Neću znati za tebe ni da li si živa ili mrtva; ni ti za mene. Bićemo potpuno nemoćni u svakom pogledu. Jedino što će biti važno to je da ne izdamo jedno drugo, mada ni to neće značiti baš ništa." 
"Ako misliš na priznavanje", reče ona, "tu nema greške, priznaćemo. Svi priznaju, uvek. Tu se ne može ništa. Muče te." 
"Ne mislim to. Priznati ne znači izdati. Šta se kaže i uradi nije važno: važno je samo šta se oseća. Ako bi me naterali da te prestanem voleti -to bi bila prava izdaja." 
Ona razmisli o tome. "To ne mogu", reče najzad. "To jedino ne mogu. Mogu te naterati da u to veruješ. U dušu ne mogu da uđu." 
"Ne", reče on s malo više nade, "ne; to je sasvim tačno. U dušu ne mogu da uđu. ako možeš i dalje osećati da vredi ostati čovek makar to ne dalo nikakvih rezultata, onda si pobedio ti njih." 
On pomisli o telekranu i njegovom nikad nezaspalom uvu. Mogu te špijunirati dan i noć, ali ako ostaneš priseban, još uvek ih možeš nadmudriti. Uza svu svoju veštinu, još uvek nisu pronašli načina da čitaju ljudske misli. Možda je to manje istina kad se čovek nađe u njihovim rukama. Šta se dešavalo u unutrašnjosti. Ministarstva ljubavi nije se znalo, ali se moglo pogoditi: mučenja, droge, osetljivi instrumenti koji registruju nervne reakcije, postepeno iznurivanje besanicom, samoćom i upornim ispitivanjem. U svakom slučaju, činjenice je bilo nemoguće sakriti. Do njih su mogli doći istragom ili iscediti iz samog čoveka mučenjem. Ali ako cilj nije ostati živ nego ostati čovek, kakvu to razliku na kraju čini? Osećanja ti ne mogu izmeniti; najzad, ne možeš ih izmeniti ni sam, sve i da hoćeš. Mogu da iznesu na svetlo, do najsitnijih detalja, sve što si uradio, rekao i pomislio; ali sama duša, čiji su postupci i samom tebi nejasni, ostaje neosvojiva.

8. 

Najzad; najzad; najzad su to učinili! 
Soba u kojoj su stajali bila je izdužena i osvetljena mekom svetlošću. Telekran je bio utišan do tihog mrmora; debljina tamnoplavog tepiha davala je čoveku osećanje da gazi po somotu. U suprotnom kraju sobe sedeo je O'Brajen, ispod lampe sa zelenim abažurom i s gomilom papira levo i desno od sobe. Kad je sluga uveo Džuliju i Vinstona, on nije ni podigao glavu. 
Vinstonu je srce lupalo tako jako da je sumnjao hoće li moći progovoriti. U glavi mu je bila samo jedna misao: najzad, najzad; najzad smo to učinili. Bilo je nepromišljeno uopšte dolaziti ovamo, a čista ludost doći zajedno; mada su stigli različitim putevima i sastali se tek na O'Brajenovom pragu. No i da se samo uđe u kuću zahtevalo je nervni napor. Običan čovek je samo u vrlo retkim prilikama mogao da vidi kako kuće članova Uže partije izgledaj