Majku više nije video. Kad je pojeo čokoladu, osetio se malo postiđen i smucao ulicama nekoliko sati, sve dok ga glad nije oterala kući. Kad se vratio, majke nije bilo. U to vreme tako šta je već postajalo normalno. Iz sobe nije nedostajalo ništa sem majke i sestre. Nisu bile ponele ništa od odeće, čak ni majčin kaput. Ni posle toliko godina nije bio siguran da li mu je majka mrtva. Bilo je savršeno moguće da su je oterali u logor za prisilni rad. Što se sestre tiče, mogli su je odvesti, kao i Vinstona, u neku od kolonija za napuštenu decu (zvale su se Vaspitno-popravni centri) koje je postalo potrebno podići posle građanskog rata; ili su je možda poslali u logor zajedno s majkom, ili prosto ostavili negde da umre. 
San mu je još uvek bio jasan u svesti, osobito onaj zakrivljujući, zaštitnički pokret rukom u kome kao da je bio sadržan sav njegov smisao. U sećanju mu se vrati drugi san, koji je sanjao pre dva meseca. U njemu je majka, onako isto kako je sedela na otrcanom krevetu zastrtom belim pokrivačem s detetom koje se čvrsto držalo za nju, sedela u potonulom brodu, duboko ispod njega, i svakog minuta tonula sve dublje, ali još uvek gledala naviše, u njega, kroz sve tamniju vodu. 
On ispriča Džuliji o majčinom nestanku. Ne otvarajući oči, ona se okrete i smesti udobnije. 
"Vidim da si u to vreme bio prava svinja", nerazgovetno reče ona. "Sva deca su svinje." 
"Jeste. Samo u celoj priči je u pitanju to..." 
Po njenom disanju bilo je jasno da je ponovo zapadala u san. Želeo je da može nastaviti priču o majci. Po onome što se sećao o njoj, nije mislio da je ona bila neobična žena, još manje da je bila inteligentna; a ipak je u njoj bilo neke plemenitosti, neke čistote, jednostavno zato što su načela koja je poštovala bila njena lična. Njena osećanja su bila njena sopstvena, i nisu se dala izmeniti dejstvom ičega spoljnog. Ona ne bi ni pomislila da nekoristan čin postaje samim tim i besmislen. Kad čovek voli nekog, onda ga voli, a kad nema da mu da ništa drugo, daje mu bar ljubav. Kad je poslednjeg ostatka čokolade nestalo, majka je ipak zagrlila njegovu sestricu. To nije koristilo, nije menjalo ništa, nije proizvelo još čokolade, nije odagnalo detinju smrt, ni njenu sopstvenu; ali joj se činilo sasvim prirodnim da zagrli svoje dete. Ona žena, izbeglica, u čamcu takođe je pokrila dečačića svojom rukom koja protiv metka nije koristila ništa više no što bi koristio list hartije. Ono strašno što je Partija uradila bilo je u tome što je ubedila ljude da goli impulsi, gola osećanja, ne vrede ništa, a u isto vreme im otela svu moć nad materijalnim svetom. U kandžama Partije, ono što čovek oseća ili ne oseća, što čini ili ne čini, nije predstavljalo doslovno nikakvu razliku. Bilo kako bilo, čovek je nestajao, i više se ni za njega ni za njegove postupke nije čulo. Bio je potpuno izvučen iz toka istorije. A ipak ljudima od pre svega dve generacije to se ne bi činilo od prvenstvene važnosti, zato što nisu ni pokušavali da izmene istoriju. Njima je rukovodio sistem ličnih odanosti koji nisu ni dovodili u pitanje. Važni su bili lični odnosi; neki krajnje beznadežan pokret, jedan zagrljaj, jedna suza, jedna reč samrtniku, mogli su imati vrednosti sami po sebi. Njemu iznenada pade na pamet da su proli još uvek ostali takvi. Oni nisu bili odani jednoj partiji, ni jednoj zemlji, ni jednoj ideji; bili su odani jedan drugom. Prvi put u životu, ne prezre prole niti pomisli o njima samo kao o nepokretnoj masi koja će jednog dana oživeti i preporoditi svet. Proli su ostali ljudi. Nisu otvrdnuli u duši. Držali su se primitivnih emocija koje je on morao da ponovo uči sa svesnim naporom. Misleći te misli, on se seti, bez očigledne veze, kako je pre nekoliko nedelja video odsečenu šaku kako leži na ulici i gurnuo je nogom u kanal kao da je koren kupusa. 
"Proli su ljudska bića", reče on naglas. "Mi nismo." 
"Zašto?" upita Džulija, koja se beše ponovo probudila. 
On malo razmisli. "Da li ti je nekad palo na pamet", reče "da bi najpametnije uradili da jednostavno iziđemo odavde pre nego što bude kasno i da se više nikad ne vidimo?"