O'Brajen se ponovo osmehnu. "Izdala te je, Vinstone. Smesta, bez rezerve. Retko sam kad video da nam neko pristupa tako brzo. Da je vidiš, jedva bi je poznao. Sav bunt, sve obmane, sva ludost, sva iskrenost duha - sve je to isterano iz nje. To je bilo savršeno obrađeno, školski primer." 
"Mučili ste je?" 
O'Brajen ostavi ovo bez odgovora. "Sledeće pitanje", reče on. 
"Da li Veliki Brat postoji?" 
"Razume se da postoji. Partija postoji. Veliki Brat je otelovljenje Partije." 
"Da li on postoji u istom smislu kao i ja?" 
"Ti ne postojiš", reče O'Brajen. 
Njega ponovo napade osećanje bespomoćnosti. Poznavao je, ili bar mogao zamisliti, argumente kojima bi se dokazalo da on ne postoji; argumente kojima bi se dokazalo da on ne postoji; ali oni su bili besmislice, igra reči. Zar i sama izjava 'ti ne postojiš' ne sadrži logički apsurd? Ali šta vredi to reći? Duh mu se skupi pri pomisli na neporecive, ludačke argumente kojima bi ga O'Brajen srubio. 
"Mislim da postojim", umorno reče on. "Svestan sam postojanja svoje ličnosti. Rođen sam, i umreću. Imam ruke i noge. Zauzimam određeno mesto u prostoru. Nijedno čvrsto telo ne može zauzeti to istomesto u isto vreme. Da li veliki Brat postoji u tom smislu?" 
"To nije važno. On postoji." 
"Hoće li Veliki Brat umreti?" 
"Razume se da neće. Kako bi mogao da umre? Sledeće pitanje." "Da li Bratstvo postoji?" 
"To Vinstone, nećeš saznati nikad. Ako rešimo da te pustimo na slobodu kad budemo gotovi s tobom, ako dočekaš i devedesetu, ni tad nećeš saznati da li je na to pitanje odgovor da ili ne. Dokle god budeš živ, to će u tvojoj glavi ostati nerešena zagonetka." 
Vinston je ležao ćuteći. Grudi su mu se dizale i spuštale malo ubrzanije. Još uvek nije bio postavio ono pitanje koje mu je prvo došlo u glavu. Znao je da ga mora postaviti, a ipak mu se činilo da jezik odbija da ga izgovori. Na O'Brajenovom licu dalo se pročitati da ga to zabavlja. Činilo se čak da mu i naočare imaju neki ironičan sjaj. Zna, pomisli Vinston, zna šta ću ga pitati! Na tu pomisao, iz njega grunuše reči: 
"Šta je u sobi sto jedan?" 
O'Brajenu se izraz lica ne promeni. On odgovori suvo: 
"Ti znaš šta je u sobi sto jedan, Vinstone. Svako zna šta je u sobi sto jedan." 
On podiže prst prema čoveku u belom mantilu. Senasa je očigledno bila gotova. U 
Vinstonovu ruku se zari igla. On gotovo istog trenutka utonu u dubok san. 3. "Tvoje lečenje ima tri faze", reče O'Brajen."Učenje, shvatanje i prihvatanje. Vreme je da uđeš u drugu fazu." 
Kao i uvek, Vinston je ležao na leđima. No od nedavna su mu veze bile labavije. Još uvek su ga vezivale za krevet, ali sada je mogao da malo pokrene ruke u laktu. Brojčanik je takođe postao manje užasan. Od njegovih udara spasavala ga je hitrina duha; O'Brajen je povlačio ručicu uglavnom samo onda kad je Vinston ispoljavao neinteligenciju. Ponekad bi prošla cela seansa a da O'Brajen ne upotrebi brojčanik. Vinston nije znao koliko je seansi bilo. Ceo taj proces kao da se protezao dugo, beskrajno - verovatno nedeljama - a razmaci između seansi trajali su katkad nekoliko dana a katkad samo sat ili dva. 
"Ležeći ovde", reče O'Brajen, "često si se čudio čak si i mene pitao - zašto Ministarstvo ljubavi troši toliko vremena i truda na tebe. Dok si bio slobodna, zbunjivalo te je, u osnovi to isto pitanje. Bio si u stanju da shvatiš mehanizam društva u kome živiš, ali ne i njegove pokretačke motive. Sećaš li se da si napisao u dnevniku 'Jasno mi je kako; nije mi jasn