Već! Sedeo je mirno kao miš, u uzaludnoj nadi da će taj neko koji je kucao otići posle prvog pokušaja. Ali ne, kucanje se ponovi. Odlagati bi bilo najgore od svega. Srce mu je lupalo kao doboš, ali mu je lice, po dugoj navici, verovatno bilo bezizrazno. On ustade i teškim korakom pođe vratima.

2. 
Stavljajući ruku na kvaku, Vinston vide da je ostavio dnevnik otvoren na stolu. Po njemu je pisalo DOLE VELIKI BRAT, slovima koja su se skoro mogla pročitati sa drugog kraja sobe. Nezamisliva glupost! No on shvati da čak ni u onom paničnom strahu nije hteo da umrlja lepi glatki papir zatvorivši svesku dok je mastilo još bilo mokro. 
Udahnu duboko i otvori vrata. Smesta ga obli topao talas olakšanja. Pred vratima je stajala bezbojna žena zgnječenog izgleda, raščupane kose i naborana lica. 
"Ovaj, druže", poče ona beživotnim cviljavim glasom "čula sam vas kako ulazite. Da l' biste pošli do nas da vidite šta nam je sa lavaboom u kuhinji. Nešto se zapušilo, pa..." 
To je bila gospođa Parsons, žena Vinstonovog suseda sa istog sprata (Reč gospođa Partija nije sasvim odobravala - svakoga je trebalo zvati druže ili drugarice - ali za neke žene čovek ju je upotrebljavao instinktivno.) Imala je oko trideset godina, ali je izgledala mnogo starija. Dobijao se utisak da u borama na njenom licu ima prašine. Vinston pođe za njom kroz hodnik. Te amaterske opravke bile su skoro svakodnevna glavobolja. Stambena zgrada Pobeda bila je stara, sagrađena negde oko 1930. godine, i sva se raspadala. Sa tavanica i zidova večito se krunio malter, cevi su pucale po svakom jačem mrazu, krov je prokišnjavao kad god je bilo snega, centralno grejanje je radilo samo sa pola snage kad nije bilo potpuno isključeno radi štednje. Opravke, sem onoga što je čovek mogao da uradi sam, trebalo je da odobre neki daleki odbori koji su bili u stanju da jedno obično nameštanje stakla na prozor rešavaju po dve godine. 
"Naravno, ja samo zato što Tom nije kod kuće", nevezano reče gospođa Parsons. 
Stan Parsonsovih bio je veći od Vinstonovog i zapušten na drugi način. Sve u njemu se činilo stučeno, izgaženo, kao da je u stanu nedavno boravila kakva velika i ratoborna životinja. Delovi opreme za razne igre - štapovi za hokej, sportskih gaćica izvrnutih naopako ležali su razbacani na podu, a na stolu su u neredu stajali prljavi sudovi i sveske za domaće zadatke sa magarećim ušima. Na zidovima su visile skerletne zastavice Omladine i Špijuna, i ogroman plakat sa likom Velikog Brata. Osećao se uobičajeni miris kuvanog kupusa, zajednički celoj zgradi, no kroz njega se probijao oštriji zadah znoja, i to - osećao se iz prve, mada bi teško bilo objasniti kako - znoja nekog ko je trenutno odsutan. U drugoj sobi neko je pokušavao da na češlju i toalet-papiru prati vojnu muziku koja je i dalje izvirala iz telekrana. 
"Deca", reče gospođa Parsons bacivši polubojažljiv pogled na vrata. "Danas su ceo dan bila unutra. I naravno..." 
Imala je naviku da svoje rečenice prekida na polovini. Kuhinjski lavabo je bio skoro do vrha pun prljave zelenkaste vode koja je gore nego ikada smrdela na kupus. Vinston kleče i ispita koleno odvodne cevi. Nije voleo da radi rukama; nije voleo ni da se saginje, pošto je time uvek reskirao napade kašlja. Gospođa Parsons je stajala i bespomoćno posmatrala. 
"Naravno, da je Tom kod kuće, popravio bi ga začas", reče ona. "On to voli. Vešt je on u tim poslovima." 
Parsons je bio Vinstonov kolega u Ministarstvu istine, debeljušan ali energičan čovek, glup do te mere da je to paralisalo, gomila imbecilnih oduševljenja - jedan od onih potpuno predanih, odanih teglećih konja na kojima je, daleko više nego na Policiji misli, počivala stabilnost Partije. Čovek od trideset pet godina, on je upravo bio napustio, preko volje