bolje prećutati, bio previše načitan, često odlazio u kafanu Pod kestenom, sastajalište slikara i muzičara. Nije postojao nikakav zakon, čak ni nepisan, protiv odlaženja u kafanu Pod kestenom, no ona je ipak nekako bila na zlu glasu. Bivši, sada diskreditovani partijski rukovodioci su se okupljali u toj kafani pre nego što ih je zahvatila definitivna čistka. Govorilo se da je tamo nekad, pre godina i decenija, bio viđan i sam Goldštajn. Sajmovu sudbinu nije bilo teško predvideti. A ipak je bila neoboriva činjenica da bi Sajm ako bi ma i za tri sekunde uspeo da shvati prirodu Vinstonovih tajnih mišljenja, ovoga smesta prokazao Policiji misli. To bi uostalom, uradio svako - ali Sajm pre nego ostali. Nadobudost nije bila dovoljna. Biti ideološki ispravan znači biti nesvestan. 
Sajm podiže pogled. "Evo Parsonsa", reče on. 
Nešto u tonu njegovog glasa kao da je između ove dve reči ubacio 'one budale'. Parsons, Vinstonov sused u stambenoj zgradi Pobeda, odista im se približavao, probijajući se kroz gomilu - zdepast, plavokos čovek žabljeg lica. U trideset petoj godini, on je već imao naslage sala na vratu i u pojasu, ali pokreti su mu ipak bili odsečni i dečački. Cela njegova pojava odavala je utisak okrupnjalog dečaka, i to u tolikoj meri da ga je, iako je nosio propisni kombinezon, bilo skoro nemoguće ne zamišljati odevenog u kratke plave pantalone, sivukošulju i crvenu maramu Špijuna. Dozivajući njegovu sliku u sećanje, čovek bi neminovno video bucmaste obraze i rukave zavrnute sa punačkih dolaktica. A Parsons je odista uvek oblačio kratke pantalone kad god bi mu kolektivni izlet ili kakva druga fizička aktivnost dala za to makar i malo razloga. Pozdravivši ih obojicu jednim raspoloženim "Zdravo, zdravo!" on sede za njihov sto, šireći oko sebe jak miris znoja. Rumeno lice mu je bilo prekriveno kapljicama. Uopšte, njegova sposobnost da se znoji bila je izvanredno velika. U kolektivnom centru za rekreaciju uvek se moglo pogoditi, po vlažnosti drške na reketu, da je on igrao ping-pong. Sajm beše izvadio iz džepa traku papira na kojoj je bila duga kolona reči i zadubio se u nju držeći hemijsku olovku u ruci. 
"Vidi ga kako radi i za vreme prekida", reče Parsons, podgurkujući Vinstona. "Vredan momak, a? Šta ti je to, baćo? Sigurno nešto teško za moj mozak. Smite, baćo, reći ću ti zašto te ganjam. Zaboravio si onaj prilog." 
"Za šta?" upita Vinston, automatski se mašajući novca. Oko četvrtine plate uvek je odlazilo na dobrovoljne priloge, kojih je bilo tako mnogo da se nisu mogli svi ni popamtiti. 
"Za nedelju mržnje. Znaš, onaj fond iz kućnih priloga. Ja sam blagajnik za naš blok. Znaš kako smo svi zapeli -čuda ćemo učiniti. I mogu ti reći da neće biti moja krivica ako naša Pobeda ne istakne najviše zastava od cele ulice. Obećao si mi dva dolara." 
Vinston pronađe i predade dve izgužvane, prljave novčanice, koje Parsons upisa u notes urednim rukopisom nepismenih. 
"Još nešto, baćo", reče on. "Čujem da te je juče onaj moj mangup gađao iz praćke. Dobro sam mu očitao. Rekao sam mu da ću mu je uzeti ako mu se još jedanput desi." 
"Verovatno mu je bilo krivo što nije mogao da gleda vešanje", reče Vinston. 
"E pa, znaš kako je, vidi se dobro vaspitanje. Nemirni k'o čigre, oboje, ali ne da supametni! Ni na šta i ne misle sem na Špijune; i na rat, naravno. Znaš šta je ona moja devojčica uradila u subotu kad joj je odred bio na maršu, dole u Berkemstedu? Uhvatila još dve curice, pobegla s marša i celo popodne pratila nekog nepoznatog čoveka. Pratile su ga dva sata, kroz celu šumu, a kad su došle u Ejmeršem predale ga patroli." 
"A zašto su to uradile?" upita Vinston, ne shvatajući sasvim. Parsons pobednički nastavi: 
"Moja curica je bila sigurna da je neprijateljski agent - ubačen padobranom, na primer. Ali gledaj, baćo, šta je najvažnije. Šta misliš, zašto joj je uopšte palo na pamet da ga prati