i dok se to dešavalo Vinston je znao - da, znao je! - da O'Brajen misli isto što i on. Beše prenesena poruka o čijem sadržaju nije bilo sumnje. Bilo je kao da su se njihove svesti otvorile i misli točile iz jedne u drugu kroz oči. 'Ja sam uz tebe', kao da mu je rekao O'Brajen. 'Znam tačno šta osećaš. Ali ne brini, na tvojoj sam strani!' A onda bljeska inteligencije nestade i O'Brajenovo lice postade zatvoreno kao i u svih ostalih. 
To je bilo sve; Vinston već nije bio siguran da li se to uopšte i desilo. Takvi događaji su uvek bili bez nastavka. Činili su mu jedino to što su ga podržavali u verovanju, ili nadi, da ima i drugih koji su neprijatelji Partije. Možda su glasine o ogromnoj podzemnoj zaveri ipak istinite - možda Bratstvo zaista postoji! Nije se moglo biti siguran, uprkos beskrajnim hapšenjima, priznanjima i pogubljenjima, da Bratstvo nije prosto mit. Ponekad je verovao da ono postoji, a ponekad ne. Dokaza nije bilo; jedino stvari viđene u magnovanju, koje su mogle značiti svašta i ništa: odlomci razgovora uhvaćenih u prolazu, bledi natpisi na zidovima klozeta - jednom, čak, kada su se dva neznanca srela, mali pokret dlanom koji je izgledao, možda, kao znak raspoznavanja. Sve su to bila nagađanja: lako je bilo moguće da mu se sve ovo bilo samo pričinilo. On se tada vratio u kancelariju ne pogledavši više O'Brajena. Jedva da mu je i palo na pamet da nastavi njihov trenutni kontakt. Tako šta bi bilo nepojmljivo opasno čak i da je znao kako bi. Za sekund, dva sekunda, njih dvojica behu razmenili dvosmislen pogled i tu je priči bio kraj. No čak je i to bio vredan događaj u samoći i zatvorenosti u kojoj se moralo živeti. 
Vinston se trže i uspravi u stolici. Zatim podrignu. Iz želuca mu se dizao popijeni džin. 
Oči mu se ponovo usredsrediše na papir. On otkri da je, dok je sedeo zadubljen u bespomoćne misli, bio nešto napisao, kao automat. I to ne više onim ranijim krutim i nespretnim rukopisom. Pero mu je bilo sa uživanjem klizilo po glatkom papiru i ostavljalo za sobom, krupnim i urednim velikim slovima: 
DOLE VELIKI BRAT DOLE VELIKI BRAT DOLE VELIKI BRAT DOLE VELIKI BRAT DOLE VELIKI BRAT 
sve jedno za drugim, i tako ispunilo pola strane. 
Nije mogao a da ne oseti ubod panike. To je bilo besmisleno, jer ispisati te reči nije bilo ništa opasnije nego to što je počeo da piše dnevnik; no za trenutak oseti iskušenje da istrgne upropašćene strane i napusti ceo poduhvat. 
Međutim, on to ne uradi; znao je da nije vredelo truda. Nikakve razlike nije bilo u tome je li napisao DOLE VELIKI BRAT ili se uzdržao od toga. Nikakve razlike nema u tome vodi li on dnevnik i dalje ili ne. Policija misli će ga uhvatiti, bilo kako bilo. Počinio je počinio bi i da nije uopšte stavio pero na papir - onaj suštinski zločin koji je u sebi sadržao sve ostale. To se zvalo zlomisao. Zlomisao se nije mogla sakriti zauvek. Čovek je neko vreme, ponekad čak i godinama mogao uspešno izmicati, ali pre ili posle su ga uvek hvatali. 
I to uvek noću - hapšenja su se bez izuzetka vršila noću. Iznenadni trzaj koji čupa iz sna, gruba ruka koja čoveka drma za rame, svetlo koje bije u oči, krug tvrdih lica oko kreveta. U ogromnoj većini slučajeva nije bilo suđenja, nije bilo izveštaja o hapšenju. Ljudi su prosto nestajali, i to uvek noću. Ime bi se brisalo iz svake evidencije, svaki pisani trag bilo čega što je čovek učinio bio je uklanjan, i njegovo nekadašnje postojanje poreknuto a potom zaboravljeno. Čovek bi bio ukinut, uništen; uobičajena reč za to bila je isparen. 
Za trenutak ga zahvati neka histerija. Poče pisati žurnim neurednim rukopisom: 
streljaćeme bašme briga streljaćeme u potiljak bašme briga doleveliki brat uvek streljaju upotiljak bašme briga doleveliki brat 
Zavali se u stolici, malo postiđen, i spusti pero. Trenutak zatim žestoko se trže. Neko je kucao na vrata.