primae noctis, o čemu verovatno dečji udžbenici ne govore. To je bio zakon po kome je svaki kapitalista imao pravo da spava sa svakom ženom zaposlenom u ovoj ili onoj njegovoj fabrici. 
Kako saznati koliko je od svega tog laž? Možda i jeste istina da običan čovek sada živi bolje nego pre Revolucije. Jedino svedočanstvo nasuprot toj tvrdnji bio je nemi protest u kostima, instinktivno osećanje da su uslovi pod kojima se živi neizdržljivi i da su nekad morali biti drukčiji. U glavi mu sinu da istinska karakteristika savremenog života nijesvirepost i nesigurnost, no jednostavno golotinja, zaparloženost, ravnodušnost. Život, ako bi se čovek osvrnuo oko sebe, nija imao sličnosti ne samo sa lažima koje su kuljale s telekrana, nego ni sa idealima koje je Partija težila da dostigne. Velike oblasti tog života, čak i za članove Partije, bile su neutralne i nepolitičke: otaljavati mučne poslove, boriti se za mesto u podzemnoj železnici, krpiti čarape, iskamčiti tabletu saharina, sačuvati polovinu cigarete. Ideal koji je Partija sebi postavila bio je nešto ogromno, stravično i sjano - svet betona i čelika, čudovišnih mašina i zastrašujućih oružja - narod ratnika i fanatika koji maršira u savršenom jedinstvu a svi misle iste misli, izvikuju iste parole, neprekidno rade, bore se, trijumfuju, progone -trista miliona ljudi, i svi sa istim licem. Stvarnost su bili rastočeni, zaparloženi gradovi gde su se nedohranjeni ljudi vukli gore-dole u cipelama koje propuštaju, u pokrpljenim kućama iz devetnaestog veka koje su uvek smrdele na kupus i pokvarene klozete. Prikaza mu se slika Londona, ogromnog i ruševnog, grada miliona kanti za đubre; u nju je bila upletena i slika gospođe Parsons, žene izborana lica i raskuštrane kose koja bespomoćno petlja oko zapušene cevi na lavabou. 
Vinston ponovo počeša zglob na nozi. Danju i noću, telekran je tukao po ušima statičkim podacima koji su dokazivali da ljudi danas imaju više hrane, više odeće, bolje kuće, bolju razonodu - da žive duže, da imaju kraće radno vreme, da su veći, zdraviji, jači, srećniji, inteligentniji, obrazovaniji, nego ljudi koji su živeli pre pedeset godina. Od toga se nijedna reč nije mogla ni pobiti ni dokazati. Partija je, na primer, tvrdila da je 40 odsto prola pismeno, u poređenju sa svega 15 odsto pre Revolucije. Partija je tvrdila da je stopa smrtnosti kod dece svega sto šezdeset na hiljadu, a da je pre Revolucije iznosila tri stotine, - i tako dalje, i tako dalje. To je ličilo na rešavanje problema sa dve nepoznate, pri čemu je data samo jedna jednačina. Bilo je lako moguće da je doslovno svaka reč u udžbenicima istorije, čak i ono što se prihvatalo bez pitanja, čista fantazija. Zakoni kao što su jus primae noctis, bića kao što su kapitalisti i delovi odeće kao što je cilindar mogli su i ne postojati; on nije imao načina da to utvrdi. 
Sve se topilo i maglilo. Prošlost je bila izbrisana, čin izbrisivanja zaboravljen, i laž je postala istina. On je samo jednom u životu posedovao - i to posle događaja; to je bilo važno konkretan, nepobitan dokaz o jednom činu falsifikata. Držao ga je u ruci celih trideset sekundi. To se desilo negde 1973 - bilo kako bilo, negde u vreme kad su se on i Ketrin rastali. No onaj datum koji je važan u celoj stvari prethodio je tome kojih sedam ili osam godina. 
Početak priče je u stvari padao u sredinu šezdesetih godina, u periodu velikih čistki u kojima su prvobitne vođe Revolucije bile likvidirane jednom zauvek. U 1970. od svih njih ostao je jedino Veliki Brat. Svi ostali su dotle već bili raskrinkani kao izdajnici i kontrarevolucionari. Goldštajn je bio u bekstvu i krio se neznano gde; što se tiče ostalih, nekoliko njih je prosto nestalo, dok je većina bila pogubljena posle spektakularnih procesa na kojima su priznali sve svoje zločine. Među onima koji su najduže ostlai u životu, bila su trojica vođa po imenu Džons, Aronson i Raterford. Oni su bili uhapšeni po svemu sudeći 1965. godine. Kao što se često dešavalo, prvo su nestali, i godinu dana ili nešto duže nije se znalo jesu li živi ili ne, a zatim najednom izvedeni pred javnost da optuže sami sebe na uobičajeni način. Priznali s