"Jedanaesto izdanje je definitivno", reče on. "Sada dajemo jeziku konačni oblik - oblik koji će imati kad više ne bude govorio drugačije. Kad budemo gotovi, ljudi kao što si ti moraće da ga uče ispočetka. Verovatno misliš da nam je najveći posao pronalaziti nove reči. Ali ni govora o tome! Mi uništavamo reči - na desetine, na stotine svakog dana. Svodimo jezik na sam kostur. U jedanaestom izdanju nema nijedne reči koja će zastareti pre 2050 godine." 
On halapljivo zagrize svoj komad hleba, proguta nekoliko zalogaja, zatim nastavi, sa strašću cepidlake. Mršavo i tamno lice mu beše oživelo, a oči izgubile svoju podsmešljivost i dobile skoro sanjalački izgled. 
"Divna stvar, to uništavanje reči. Razume se, najviše se izbacuju glagoli i pridevi, ali ima na stotine imenica kojih se isto tako možemo osloboditi. I to ne samo sinonima, nego i antonima. Najzad, s kojim pravom da postoji reč koja nije ništa drugo do suprotnost nekoj drugoj? Svaka reč u sebi sadrži i svoju suprotnost. Uzmi na primer reč 'dobar'. Ako takva reč postoji, čemu onda reč 'loš'? 'Nedobar' bi vredela isto toliko -čak i više, jer predstavlja potpunu suprotnost, za razliku od reči 'loš'. Ili, ako hoćeš jaču verziju reči 'dobar', čemu ceo taj niz nepotrebnih i nepreciznih reči kao što su 'odličan' ili 'izvrstan' i sve ostale? To se sve može iskazati rečju 'višedobar'; ili 'dvaputvišedobar', ako hoćeš nešto još jače. Razume se, te reči su već u upotrebi, ali u konačnoj verziji Novogovora neće se upotrebiti nijedna od onih drugih. Na kraju će celu pojmovnu oblast dobra i zla obuhvatiti samo šest reči - u stvari samo jedna. Zar ne vidiš koliko lepote ima u tome? Razume se, prvobitnu ideju je dao Veliki Brat", dodade on posle jednog trenutka. 
Na pomen Velikog Brata, Vinstonu prelete preko lica izraz mlade revnosti. Sajm i pored toga otkri nedostatak oduševljenja kod svog sagovornika. 
"Ti još uvek ne shvataš dovoljno pravu vrednost Novogovora", reče on gotovo tužno. "Čak i kad pišeš novogovorski misliš na Starogovoru. Ja sam čitao neke od onih članaka koje povremeno objavljuješ u Tajmsu. Nisu loši; samo vidi se da su to u stvari prevodi. U dubini duše ti se i dalje držiš Starogovora i sve one njegove nepreciznosti, svih onih beskorisnih nijansi u značenju. Ti ne shvataš kakva lepota leži u uništavanju reči. Znaš li da je Novogovor jedini jezik na svetu čiji se rečnik svake godine smanjuje?" 
Vinston to, razume se, nije znao. On se osmehnu, nadajući se da mu osmeh deluje kao saglasnost; nije se usuđivao da progovori. Sajm odgrize još jedan komad mrkog hleba, za trenutak požvaka, pa nastavi: 
"Zar ne shvataš da je cilj Novogovora upravo u tome da smanji opseg mišljenja? Na kraju ćemo uspeti to da zlomisao postane doslovno nemoguća, jer neće biti reči kojima bi se mogla izraziti. Svaki pojam koji i dalje bude potreban moći će da se izrazi samo jednom rečju čije će značenje biti oštro omeđeno a sva ostala značenja izbrisana i zaboravljena. Već sad, u jedanaestom izdanju, nismo daleko od toga. No taj će proces trajati još dugo posle naše smrti. Svake godine sve manje reči, sve manji obim svesti. Razume se, ni sam nema razloga - ni opravdanja - za zlomisao. Sve je to samo pitanje samodiscipline, kontrole nad stvarnošću. Ali na kraju neće biti potrebe ni za tim. Kad jezik bude usavršen, Revolucija će biti gotova. Novogovor je englsoc, a englsoc je Novogovor," dodade on nekim mističnim zadovoljstvom. "Je li ti kad palo na pamet da do 2050. godine, ako ne i pre, neće više postojati niko ko bi mogao razumeti ovakav razgovor kakav mi vodimo?" 
"Sem..." sumnjičavo poče Vinston, pa zastade. 
Bilo mu je na vrh jezika da kaže 'Sem prola', ali se zaustavio; nije bio sasvim siguran da li bi takva primedba bila ideološki potpuno na mestu. Međutim, Sajm beše pogodio šta je on hteo reći. 
"Proli nisu ljudi", bezbrižno reče on. "Do 2050. godine - a verovatno i ranije