стваралаштва, сматра Кангрга, што значи је за Фихтеа почетак и основни принцип слобода, које нема у природи! 
	Хегелова критика Кантове естетичке позиције управо смера на Кантове тешкоће да објасни право порекло естетских и уметничких феномена, укључујући ту и разум, и уобразиљу, и природу и слободну игру, док му права основа, везана за дух, слободу и стваралаштво - перманентно измиче. 
	Управо због тога није изненађујуће што Хегел у "Јенским списима" наводи да код Канта естетска идеја никада не може постати знањем, јер се из синтезе опажаја и уобразиље никада не може формирати појам. Због тога је Кант принуђен да "лута" између чулног и натчулног, уобразиље и разума, опажаја и појма, природне сврховитости и слободе, при чему никада не може да се отргне од утопљености у субјективизам, колико год желео да то становиште доведе до општости. 
   	Франк указује на један Хегелов цитат из 1787. године, у којем он, различито од Канта, тврди да уобразиља из мноштва осета сачињава јединствену целину, која се у вишем смислу назива поетским даром, док у истом исечку Хегел укус назива тамним осећајем лепог, па се тај тамни осећај преноси и у филозофију која га испитује. У истом контексту Хегел разматра и појам генија, за који му се чини да се управо на Кантовом трагу често објашњава као природна способност, насупрот наученим, школским упутствима. Ипак, одређени интерпретатори наводе да је Хегел тек после 1820. године коначно развио категорије којима мисли да може позитивно да схвати проблематику уметности и естетике, упркос свим отвореним и нерешеним питањима. Тек систематским конситуисањем појма модерног грађанског друштва, могућа је принципијелно омогућена слобода и субјективност свих људи, сматра Хегел, што значи да је тек на тим основама могуће тематизовати уметност и друге естетске феномене. Ту треба да се истакне и једна важна напомена коју истиче Перовић: Човек слободу не може да има или нема, нити да се у повести појављује или не појављује. Човек јесте слобода и човек јесте повест.
     	Кангрга сматра да је естетско, као што Кант говори, - уметнички поглед на ствар, а естетичко-теоријска (или прецизније: филозофска) позиција која то покушава да објасни. Естетичар је филозоф уметности, док "'укус' спада дакле у то естетско, и у томе јест сада цјели проблем"! Управо у том контексту Хегел и критикује Кантово одређење укуса: дубина и рефлексија остају неприступачне за укус, који је упућен сам