задржавајући уметност као ствараоца истине, нема претензије да саму уметност учини објектом филозофије. Насупрот естетичкој спекулацији, инестетика би се усмерила само на описивање унутар-филозофских ефеката које производи независно постојање одређених уметничких дела. 
	Због тога су разумљиви први утисци да лепа уметност не заслужује да буде предметом научног проучавања, јер представља само једну пријатну игру, истиче Хегел. 
      	Уочавајући бројне теорије и концепције о лепом на које мора да одговори, Хегел подсећа на Хиртов став, који је био распрострањен међу естетичарима тог доба: да је лепо - карактеристично, које се постиже пре свега садржином (осећањем, ситуацијом, радњом, догађајем и сл.), а затим начином на који је та садржина приказана. Са друге стране, једна од најраспрострањених концепција о лепом била је Кантова концепција, унутар које се фундира примарни статус природно лепог, који Хегел не може да прихвати. 
	Раније смо поменули да Хегел на сâмом почетку Предавања из естетике наводи да је предмет уметности лепо по себи и за себе, на подражавање природе, које је само једно пролазно и неслободно подражавање идеје. За Хегела лепо није природна идеја, али није ни логичка, већ представља садржај појављивања, док њену реалност чини само појављивање. Лепо, наиме, настаје када дође до слагања између појма и његове чулне појаве, па не може да буде чиста логичка идеја, или апсолутна мисао која се развија у чистом елементу мишљења. А будући да није ни природна идеја, она се тиче духовне сфере, па Хегел закључује да је царство лепе уметности - царство апсолутног духа, али да доказивање те тезе није задатак естетике или филозофије уметности, већ логике и филозофије природе, које претходе филозофији уметности. 
	Уметнички лепо припада духовној области и доступно је филозофској рефлексији, али ипак није предмет "који би био подесан за научна посматрања у правом смислу", будући да се она не приказује мишљењу, него чулу, осећању, опажању и уобразиљи. Напослетку, додаје Хегел, извор уметничког дела јесте слободна делатност фантазије, која је у том чину слободнија него природа.
      	Премда на сâмом почетку Предавања из естетике Хегел искључује природно лепо из естетичке рефлексије, то ипак не значи да потпуно избегава да помене та