уметности може говорити и у крају религије. У оквиру концепта беседе приликом ступања у наставну службу филозофије у Берлину, пре предавања о Енциклопедији филозофских знаности, Хегел пореди одлуку да се филозофира и "баци" у чисто мишљење са "бацањем" у океан без обала, без шарених боја, тачака ослонца и свих познатих, пријатељских светала: "само једна звијезда, унутарња звијезда духа сјаји; она је поларна звијезда". Тамо где се човек, који живи у "тупости и ограничености" још не чуди, и тамо где се он, "тобож просвећен", више не чуди, више не може бити неке истинске уметности ни неке истинске потребе за њом, закључује Хегел, те се прва форма као "непосредно знање које је управо због тога чулно" превладава представљањем, а оно опет слободним мишљењем апсолутног духа. Управо, наиме, најузвишенију садржину коју је субјективност у стању да обухвати у себи Хегел назива слободом!
       	Будући да је мисаона епоха филозофије епоха појма, коју треба схватити у духовно-повесном, а не у историјско-географском смислу, Грлић с правом тумачи Хегелову мисао као оцену да у наше доба постоји много већа потреба за знаношћу о уметности него што је то било у временима када је уметност сâма собом задовољавала наше потребе!