подражавања природно лепог, уз пример човека који имитира песму славуја, наводећи да нам та имитација одмах постаје досадна. 
	Буђење филозофског интереса за уметност у блиској је вези са буђењем филозофије уопште, јер једино она може вратити уметности њено истинско достојанство: за Канта је то измирење загонетно дело душевних моћи субјекта, док је за Хегела оно сагласно са реалношћу и са истином, односно: већ је остварено! 
     	Показаће се, дакле, да - насупрот Канту - Хегел сматра да уметничко дело припада појмовном мишљењу, у смислу да уметничке форме нису случајне, већ имају своју непромењиву унутрашњу логику. Премда недостатке Кантове филозофије Хегел демонстрира на практичком подручју, управо се у естетичкој сфери могу видети размере тих недостатака, јер Хегел сматра да се двоструким неуспехом Кантове практичке теорије наговештава трансформација аксетске у естетску идеологију! Хегел напомиње да Кант "дупло подбацује": прво иницирајући немогућу ситуацију, а потом неспособношћу да доследно прати и спроведе оно што је сâм иницирао.
             Коначно: иако Хегел одаје признање Канту - како у погледу прве разумне речи о естетици у Критици моћи суђења, тако и у области априорних елемената чулности, он ипак закључује да Кантов систем остаје ограничен дуализмом, да му недостаје конкретност, те да је једини начин да се тешкоће Кантове филозофије превладају - да се та филозофија обрне "наглавачке"! 

     	Прва недоумица која се, према Хегеловом мишљењу, појављује у оквиру разматрања лепог јесте та која разматра да ли се уопште лепа уметност "показује достојном да буде нарочито обрађивана", будући да лепо и уметност прожимају све сегмента живота као пријатељски дух, весело украшавајући све унутрашње и спољашње околности, па забавни карактер њихове форме може унети недоумицу у погледу једнаке важности тих феномена и оних које сматрамо озбиљнима. 
	Друга тешкоћа тиче се специфичности лепог, за чији живот Хегел сматра да се састоји у привиду, иако крајњи циљ који је у себи истинит не би смео да се остварује помоћу обмане. У вези са овим ставом потребно је подсетити на Ничеов став да уметност приказује привид као привид, што је чини истинитом, као и на термин који је сковао Бадју - инестетика, који упућује на однос филозофије уметности, која