Хегел показује на који начин Антигона репрезентује савршени трагички сукоб између два есенцијално и егзистенцијално важна принципа: јавног закона државе и стари, природни закон и "породична љубав и дужност према брату с друге стране". У оквиру разматрања о драмској уметности, Хегел ће касније нагласити да хероји у античкој трагедији представљају индивидуе које, услед независности свог карактера и воље, преузимају на себе одговорност за целокупно извођење неке радње. Премда се у оквиру уметничког приказа и у модерној драми може истаћи општост и носећи дух властите епохе, то више није могуће на целовит начин на који су то чиниле античке трагедије и класична уметност уопште.
        	Пуни смисао Хегелове тезе о уметности као форми апсолутног духа која је прошла, изражен је у речима: ""Такво једно доба је наше време. Ми се заиста можемо надати да ће се уметност све више развијати и усавршавати, али њена форма не представља више највишу потребу духа. Можемо налазити да су ликови грчких богова још толико изврсни, и можемо сматрати да су бог отац, Христос и Марија још толико савршено и достојанствено приказани: све то ништа не помаже, наше се колено ипак никада више неће савити пред њима.". У оквиру ових речи указана је и неминовност краја уметности која је носила целокупни дух времена, али и упозорење да то не значи престанак потребе за уметничким изражавањем и уметничким делима. Напротив, уметност остаје важан начин исказивања оног апсолутног, али тај начин више није највиши. За разлику од Шелинга, који уметност поставља изнад филозофије, а опажај изнад појма, Хегел се, напротив, држи супериорности појма, а то што уметности нису прожете појмом, сматра њиховим недостатком". Специфична врста уметничког произвођења не задовољава више највишу потребу, јер се човек уздигао изнад тога да творевине уметности сматра нечим божанским и да их обожава: оне сада изазивају трезвенији утисак, што знали да је потребно неко "више мерило и неко друго осведочење".
       	Теза о крају уметности није нека лична Хегелова теоретизација, наглашава Рансијер, већ се тиче живота уметности као духовне форме, те он изводи занимљив закључак да је дух уметности живео управо као принцип хетерогености, те да, када уметност престане да буде и не-уметност, она више није ни уметност! Уметност не пружа више оно задовољење свих духовних потреба које су народи ранијих времена у њој тражили и само у њој налазили, истиче Хегел, указујући да рефлексивна образованост којом се одликује наш савремени живот изазива у нама потребу да се