Хегел је "хтио да превлада дуалистичке посљедице Кантовог одређења", сматра Перовић, додајући да у том смислу он увиђа да проблем Кантове филозофије није у томе што Кант, на пример, принцип јединства жудње и ума тражи у вишем облику субјективност, сматра Хегел, него у томе што тај  принцип не тражи у "највишем субјективном облику њихове истородности"! Хегел не конституише властиту практичку филозофију на темељу "вишег нагона", да би онда доспео у тешкоћу да објасни како се људско делање фундира на инстинктивним и природним принципима, него одређује жудњу као први степеник самосвести, који још није рефлектована воља, истиче Перовић.
   	Док Кант има тешкоће да у Критици моћи суђења доследно спроведе принципе назначене у Критици чистог ума, Хегел разуме да пут којим се стварна спознаја креће од непосредног сазнања до појма није исти као пут којим свест рефлектује тај процес, због чега и конципира Феноменологију духа у супротном "смеру" од оног у Науци логике, Енциклопедији филозофских знаности, итд. Хегел, дакле, разуме значај прве и непосредне свести, али не запада у антиномију наметањем непотребног избора по коме јој се или пориче функција у спознајном процесу или јој се "даје" једнак ранг и статус као спекулативним и дијалектичким принципима ума.
     	"Критика моћи суђења, у којој се посматра естетичка и телеолошка моћ суђења", за Хегела "јесте поучна и значајна", иако он увиђа да "Кант посматра само са гледишта рефлексије која их цени субјективно". Грлић сматра да Хегел често прећутно претпоставља Кантов почетак и Шелингово развијање дијалектичког мишљења који се збивају с ону страну рационалистичко-емпиристичких контроверзи XVIII века. 
	Треба напоменути и Хегелову опаску да Кант у Критици моћи суђења захтева управо оно што је раније одредио као основу математичке антиномије: одређену врсту опажаја или интуиције за разумску идеју, којом би та разумска идеја истовремено могла да се прошири и да буде коначна и чулна, а истовремено и натчулна. Уједно, Хегел критикује и чињеницу да Кант и естетску и телеолошку моћ суђења ограничава на субјективну страну рефлексије суђења, чиме се и сви остали принципи изведени из њих ограничавају на субјективну раван.