Критике моћи суђења, у § 20 и даље, јесте још и данас од интереса и поред тога што је сувише опширан и што узима за основу свођење свих одредаба на нешто субјективно"- на моћи душе, разума, уобразиље, ума и сл. 
	Хегел сматра да Кант кључни филозофски принцип уочава управо на примеру узвишеног, када разуме да се оно не налази ни у каквој ствари природе, већ само у нашем духу, због чега и уочавамо надмоћ у односу на природу у нама и на природу ван нас. Он наводи и Кантов закључак, да се узвишеност не може налазити ни у каквој чулној форми, него у склопу идеја ума, које се на основу неприкладности која се може чулно приказати, оживљују и изазивају у свести. Ипак, за разлику од Канта, који узвишеност везује за чисту субјективност духа и идеје ума, Хегел сматра да се она мора засновати у апсолутној супстанцији, не као форма, него као садржина коју треба приказати. Управо на овим основама долази до разлике и између других естетичких појмова у Кантовој и Хегеловој филозофији - прецизније: до контраста између њихових одређења уметности, природно лепог, генија, итд. 
       Бубнер сматра да је управо због кантовске основе и Гетеова естетичка концепција нешто чему се Хегел мора супротставити, а управо Хегелово занемаривање њиховог "изума" - интуитивне перцепције - Бубнер ће сматрати најслабијом тачком Хегелове филозофије уметности. Интуитивна перцепција не само да не налази своју позицију у Хегеловој филозофији уметности, већ у потпуности губи своју функцију у естетици апсолутног духа, сматра Бубнер, закључујући да се због тога може рећи да је Хегелова естетичка теорија систематички неспособна да ода потребно признање чулном и интуитивном елементу у процесу настанка уметности. Право питање је, међутим, није ли управо разматрање праве и адекватне функције тих елемената оно што омогућава Хегелову естетику као филозофску, а не теоријску или "естетску" дисциплину?
      	Кангрга упућује на неколико битних момената које Хегел увиђа као Кантове пропусте, а Фихтеове исправке, а који ће консеквентно учврстити Хегелову естетику управо у разилици према Канту. Кључно место овог сукоба, али и разрешења, лежи у појму спонтатитета, који Кант пропушта да препозна као самоделатни принцип, већ се враћа на "степеник" уназад, одређујући природни дар као покретачки принцип генија. Фихтеов појам самоделатности је прави почетак како делања, тако