Управо, наиме, Лајбниц инсистира на томе да је у проблематици мишљења и језика ангажован цео човек, увиђајући да је чулно опажање неопходно чак и за најапстрактније идеје, те да мноштво осета, као мноштво појединачног, заправо упућује на нешто бесконачно. Неки интерпретатори наводе како је Лајбниц заправо успео да очува дух ренесансе у протестантској култури и да је погрешан закључак како Лајбницов утицај престаје појавом Канта. Напротив, управо је Кантова филозофија кључ и незаобилазно полазиште за разумевање свих будућих смерова филозофије немачког идеализма, укључујући и Хегелову.
    	Хегелова начелна примедба на филозофију властитог доба изказана је у синтагми  рефлексивна филозофија субјективности, којом се описују Кантова, Јакобијева и Фихтеова позиција. У првим годинама свог јенског раздобља, Хегел ће се тој позицији супротставити заједно са Шелингом, сматрајући да њене антиномије могу бити превладане филозофијом духа, која се у том периоду још увек разуме као филозофија идентитета. Ипак, без пуног расветљавања Кантовог критичког идеализма, немогуће је разумети Хегелову позицију у пуном обиму, па ни његово одређење естетике.
     	Хегел тврди да Кант напросто наставља Хјумов модус скептицизма, иако покушава да га превлада. Такође, будући да Кант заправо тврди да никаква истина не може бити сазната, осим појаве, то за Хегела представља идеју која је у својој основи просветитељска, иако је представљена кроз своју теоријску и методичку верзију. Управо Кантов начин да превлада спор између емпиричара и рационалиста: теза да разумски апарат постоји пре сваког искуства, али се "активира" тек кроз искуство, за Хегела значи Кантово имплицитно признање да "ништа изван сензуалности не може разумски бити сазнато"! 
	Консеквенце такве филозофске концепције су веома озбиљне: ако је разумско сазнање могуће тек у оквирима сензуалног (чулног), онда се код Канта највиша идеја смешта на крај филозофије, као постулат, уместо као полазиште које треба да се расветли. Кант заиста окончава и превазилази метафизику објективног догматизма, признаје Хегел, али на тај начин што објективни догматизам замењује субјективним!
            Кантова велика заслуга је, сматра Хегел, што је увидео да пред дијалектику треба поставити више захтеве и, мада ће се Хегелово и Кантово разумевањ