тамноће свести и ступа на позорницу светске историје; али то градиво било би управо због своје универзалности скоро сасвим неспособно за индивидуализовање, што је уметности неохподно потребно". Управо се ту јасно указује на границу уметности: премда је она способнија за општији приказ од многих посебних наука, ипак не може да буде носилац духовне форме у њеном тоталитету, јер је везана за чулни и битно појединачни приказ. Та особина уметности представља кључни разлог за потребу духа да је кад-тад превазиђе, па идеја о престанку или крају уметности није настала тек у повесним приказима уметничких форми, него знатно раније: већ у Феноменологији духа!
       	Премда је уметност у Хегеловом филозофском систему добила високу позицију, она ни по форми, ни по садржини не може да представља највиши и апсолутни начин којим дух може да искаже властиту сврху и суштину. Уметност приказује истину, у томе јесте њена велика снага, али реч је о само једном одређеном кругу истине и њеном одређеном ступњу, те истина која може постати садржином уметности мора бити "способна да изађе у оно што је чулно и да у њему буде адекватна себи, да би била права садржина за уметност, као што је то случај, на пример, код грчких богова.". У доба врхунца класичне уметности садржај и форма су се поклапали, а сви важни интереси духа могли су бити приказани у уметничком лику. Тај лик није морао бити изложен само у облику скуплтуре, иако је она најподеснија за приказ баланса који постиже касична уметност, већ је видљив у свим облицима античке уметности. 
       	Најбољи пример за уметност која у античкој Грчкој изражава дух времена, дакле: и политичка, и друштвена и правна питања, јесте Софоклова трагедија Антигона, коју Хегел у бројним разматрањима наводи као парадигму једног уметнички приказаног духа времена. Хегел већ у есеју О природном праву говори о трагедији у којој се оно апсолутно вечно успоставља сâмим собом и која успева да рефлектује начине на које супротстављени концепти правде постају деструктивни чим се наметну као апсолутно важећи. Због тога нису ретке оцене да је Хегел "у Феноменологији духа и у Естетици створио генијалну интерпретацију грчке трагедије". Хегел разматра Антигону у три одвојене расправе: у Феноменологији духа, у Основним цртама филозофије права и на различитим местима у Естетици, наглашавајући да је реч о највеличанственијем уметничком делу своје врсте.