Metafizičko mišljenje bi se upravo moglo i razumeti kao ono koje tvrdi pozitivnst jednog od članova. Tako ako imamo odnos ideja-pojedinačna stvar, tada bi ideja bio pozitivan ili primarni termin u pogledu na koji se misli pojedinačna stvar. Ili kod Aristotela ako imamo mnoštvo načina govora o biću ipak jedan način govora gradi kao pozitivni element povezanost celine načina govora - tj. usija je pozitivni element koji utemeljuje ostala značenja i relacije. Polazeći od de Sosira, kojeg i Levi-Stros sledi, Derida ističe da jezik kao sistem znakova ne treba misliti polazeći od nekakvog prvog termina koji organizuje datu strukturu. Strukturu koja je jezik trebalo bi misliti u njenoj stukturalnosti a to znači kao onu koja nema stredište, nema pozitivan termin koji je organizuje. Već svaki element, svaki termin svoj smisao dobija iz mesta koji zauzima unutar celine odnosa sa svim ostalim elementima, a kako je data celina različita od jezika do jezika tako je sama ta celina relacija slučajna. Sve što možemo i što trebamo jeste da odredimo mesto koje nešto ima unutar celine određenog jezika a to znači u odnosu na relaciej u kojima data reč/pojam se nalazi.
Drugim rečima, mi znamo za značenje neke reči tako što znamo veze u kojima data reč stoji unutar jezika, a ne tako što data reč referira na neko od jezika nezavisno po sebi postojeće biće ili neki pojam koji čeka da bude imenovan. Pojmovi ili označena nisu po sebi postojeća bića nešto na šta jezik upućuje kao na nešto što postoji pre jezika i nezavisno od njega, već su označena elementi sistema koji su određeni relacijama spram drugih elemenata datog sistema koji je jezik. Drugim rečim ne postoji identiet ili suština, ono što je sebi identično, bilo to ideja, bivstvo ili šta god drugo, već postoje samo razlike elemenata koji čine sistem jezika i svaki od elemenata ima svoj smisao samo u pogledu na odnose koje ima sa drugim elementima. Prethodno znači da smisao koji jezik otkriva ne nastupa tako što jezik imenuje neku po sebi identičnu stvar, već tako što ukazuj