теме, везане за савремену тематику, као на пример: постомдернизам и крај уметности. Осим наведених приступа, доминирају још два, која шире одјекују у хуманистичким наукама: један тематизује настанак Хегелове естетике, њене различите ступњеве, утицај на савремену епоху и сл., а други њену рецепцију, тј. представља даље манифестовање историцистичког приступа. У оквиру свих ових приступа занимљиви су покушаји да се објасни на који начин би Хегел одговорио на савремене форме уметности. Гадамер тврди следеће: "када би се Хегел данас срео са последицама које је произвела рефлексивна форма Гетеове поезије, када би се сусрео са поновним откривањем барока и алегорије у нашем веку, када би могао да види и све друге облике модерне уметности и анти-уметности, вероватно би и он запао у грешку да прелаз са поезије на филозофију означи као историјски прелаз". Са друге стране, постоје ставови да би Хегел, да је данас писао Естетику, врло вероватно заменио драму - филмском уметношћу, као врхунцем свих уметничких жанрова!
      	Хајдегер упућује на Хегелов став да се у филозофији као таквој, у њеној садашњој, последњој фази, садржи све што се створило током миленијумâ: она је резултат свега претходног. Филозофија се заиста завршава у систему спекулативног идеализма, достижући своју кулминацију, сматра он, али сматра да је потребно објаснити на шта тачно Хегел мисли када говори о довршењу или крају. Упркос бројном негодовању када су у питању Хегелове тезе о крају уметности, крају историје или крају филозофије, и покушајима да се оне оповргну тиме што и уметност и историја и филозофија још постоје. Хајдегер сматра да није спорно то што нпр. филозофија постоји и данас, јер Хегел не говори о довршењу у смислу престанка постојања одређене форме духа: "тврдња о довршењу филозофије не значи да је филозофија дошла до краја у смислу престанка и прекида. Пре довршење даје тек могућност разноврсних трансформација све до најједноставнијих облика". Хајдегер, М., "Хегел и Грци", у: Путни знакови, стр. 379-380.
    Кроче, на пример, луцидно запажа да је после Хегела реч само о помицању шаховских фигура - уметност - религија - филозофија. Хегел излаже форму уметност-религија-филозофија, Weisse - филозофија-уметност-религија, Vischer - религија-уметност-филозофија. "Остаје" још само комбинација: уметност-филозофија-религија. - Грлић, Д., Естетика, II том стр. 78. Грлић сматра да Хегел жртвује уметност због естетике, јер је једини начин да се спасу естетика и њен појмовни приступ, проглашење уметности за нешто што је прошло. Грлић, Д., Естетика, III том, стр. 13