"Немогућност Хегеловог система за нас 
није доказ његових интелектуалних ограничења, његових незграпних метода
 и теолошке надградње; 
напротив, то је пресуда нама и историјском тренутку у којем живимо 
и у којем такво виђење тоталности ствари није више могуће" (Џејмсон, Ф., Марксизам и форма, стр. 62).

         	Упркос уверењу да је Хегелова филозофија одавно постала анахроном, односно, да је у потпуној несагласности са владајућим филозофским сензибилитетима, уочљив је несумњив утицај који она врши управо у сфери даљег естетичког развоја (Перовић, М. А., Пет студија о Хегелу, стр. 7). Будући да би испитивање сваког од тих утицаја изискивало посебну тему, задржаћемо се на издвајању неколико значајних, без намере да се тиме укаже да су они и једини, или чак најзначајнији. Једини критеријум за одабрир примера које ћемо изложити јесте њихова директна веза са тематиком целокупног истраживања.
        	Маркузе увиђа Хегелово достигнуће у погледу одређења да се истинска независност састоји само у јединству и у међусобном прожимању појединачног и општег: општост добија своју конкретну егзистенцију преко појединачног, док субјективност појединачног и посебног добијају најистинскију форму своје стварности (Marcuse, H., Ум и револуција, стр. 40.) управо кроз оно опште. Са друге стране, Адорно управо на темељима Хегеловог учења закључује да једина дела која данас вреде, то су она која више нису дела ( Адорно, Т. Филозофија нове музике, Нолит, Београд, 1968., стр. 58), одосно да нису уметничка дела та која се мењају, него свет који је у дијалогу са њима, те да у том дијалогу уметничка дела исијававју увек нове слојеве (Адорно, Т. Естетичка теорија, Нолит, Београд, 1979., стр. 31.).
     	Када је реч о савременим интерпретацијама Хегелове естетике, Вилијем даје интересантан приказ њихових основних типова: она се или историцистички парафразира, или деструктивно напушта, или се спољашњим путем бирају појединачн