-географском смислу, Грлић с правом тумачи Хегелову мисао као оцену да у наше доба постоји много већа потреба за знаношћу о уметности него што је то било у временима када је уметност сâма собом задовољавала наше потребе! 
     	Премда Цимерман тврди да за Хегела естетско сазнаје представља тек претходни или припремни ступањ за право сазнање, а да лепо има вредност само уколико се њиме сазнаје истинито, Хегел у естетици не види само филозофско тематизовање једне сфере, већ филозофску допуну уметности. Наиме, захтев за научним третирањем уметности долази из сâме уметности, јер уметност тек у науци добија своју праву потврду! Грлић сматра да је велика заблуда изједначити судбину естетике са судбином уметности, истичући да се управо укидањем одређених оквира и координата естетског омогућује потпунији, слободнији и виталнији размах уметничког у његовом непредвидивом животу, а никако не њена смрт, "смрт естетскога омогућује живот умјетничкога, а не обратно!". Уколико се има у виду да је Хегелова филозофија указала и на развој појмовног, и на наговештаје уметничких праваца након апсолутне моћи уметности као апсолутне форме духа, оправдано је закључити да је, тек када дух престане примарно да се манифестује кроз уметност: могућа и разнолика уметност и естетика која је проучава!


КРИТИЧКЕ ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ ХЕГЕЛОВЕ ЕСТЕТИКЕ

"Хегел је порицао будућност, 
		а никаква будућност неће порећи Хегела" (Блох).

        	Размере и садржину критичких интрепретација Хегелове естетике представио је W. Oelmüller у тексту "Хегелов став о крају уметности и проблем филозофије уметности после Хегела", нагласивши да би се критика Хегеловог естетичког става могла изложити на следећи начин: "Хегел је на основу своје мањкаве естетичке и историјске свести, на основу своје хибридне гностичке филозофије, на основу системске присиле своје филозофије апсолутног духа, на основу обично