лепог, Партенон, 2011., 2. издање. стр. 17-28.; Кјеркегорову теметизацију естетског начина живљења - Кјеркегор, Или - или, Графос, Београд, 1989., стр. 40-42.; Ничеову идеју према којој уметност приказује привид као привид, што је чини истинитом - Nietzsche, F., О истини и лажи у изванморалном смислу, итд. Џејмсон сматра да је Хегел учинио конкретним дотад само апстрактне и празне тврдње својих претходника да је објективни спољни свет истоветан са светом духа, "и прегнуо је да покаже многбројне начине на које се та истоветност остварује". Хегел је јединствен управо у ономе што је остварио својом естетиком: нигде другде се структура, повест и суд о уметности нису толико приближили систематском извођењу и нигде тај систем више не одговара само једној категорији: естетској! Управо због тог системастког извођена Ман сматра да "знали ми то или ме, свиђало нам се или не, већина нас смо Хегеловци и то врло ортодоксни", и то не због тога што је Хегел једини филозоф који је систематски градио своу филозофију, већ због тога што је он синоним за успешан и тешко достижан степен синтезе и систематизације конкретних и историјских појава у чврсту појмовну структуру. Према једном другом аутору, филозофија се данас у основи може сврстати на две супротстављене стране, те се већина великих савремених дебата заправо своди на то да ли је саговорник Хегелијанац или Ничеанац. Боуви сматра да су и разлике између Хабермаса и Рортија или Дериде и Дејвидсона у основи разлике између ова два супротна пола. Још прецизније би било поставити ове супротности као супротност између Хегела и Шелинга, јер је оно што карактерише Ничеову филозофију заметнуто управо у Шелинговом покушају да напусти умни и појмовни принцип и потражи нешто непосредније.- Bowie, A., Aesthetics and subjectivity: from Kant to Nietzsche, стр. 258.
 	Учење Карла Маркса у свим својим сегментима несумњиво одражава Хегелов филозофски утицај, али је у овом контексту специфично због преокрета који Маркс чини у корист поиетичког, одређујући човека кованицом homo faber, чиме заправо обрће Хегелову филозофију наглавачке. Маркс није писао посебну естетику, јер је за њега "умјетност нешто много више , много пресудније него ствар естетике. За Marxa је бити или не бити умјетнички на дјелу уједно и имати или не имати могућност бити човјеком". Уметност у Марксовој филозофији заправо представља позив за непомирењем са пуким фактицитетом, па у том смислу треба разумети његове речи да би требало отпочети "не правно, не морално, не добро, не мирно, не удобно, не политички, не социјално, него умјетнички живјети". Исто, стр. 18-19. Више у: Маркс