К., Енгелс, Ф., "Историја уметности и књижевности у оценама Маркса и Енгелса", у: О уметности и књижевности - Избор из списа, Култура, Београд, 1960., део IV. Премда износи бројне важне тезе о уметности, Маркс је за контекст ове теме значајан посредно - и то због утицаја који има на каснији развој једне од најпознатијих естетичких школа 20. века: марксистичку естетику. Сâм Маркс, чија Немачка идеологија представља пример критичког поступка на трагу Кантове Критике моћи суђења, представља тек први корак у низу који ће касније изродити и дела која су нам временски и духовно ближа: списе Валтера Бењамина, Лукача, Алтисера и Адорна. Чак и тематика тадашњих естетичких мислилаца има мало тога заједничког са оним што се под тим појмом подразумевало у XIX веку. Из дела тих мислилаца се готово у потпуности искључује валоризација естетских категорија на рачун интелектуалне строгости или политичког ангажмана, или било какав захтев за аутономијом естетског искуства као само-затвореног и само-рефлексивног тоталитета. Због тога се неретко чује оцена да су марксисти заправо напустили Хегелово становиште и окренули се Канту ( Нпр. Франц Меринг и Г. В. Плеханов. 
      Након Хегеловог утемељења одређених филозофских дисциплина, нпр. филозофије повести, приметно је да чак ни хегелијанци не тумаче појмове на начин који је Хегел успео да омогући. Због тога многе од тих филозофских дисциплина имају веома кратак век, који почиње и завршава се Хегеловим учењем. Више у: Перовић, М. А., Филозофски бревијар, Библиотека АРХЕ, Филозофски факултет, Нови Сад., 2014., стр. 52.), док су неки хегеловци покушали да га исправе: естетиком ружног, Lebens-филозофијом или психолошком естетиком. У оквиру исте оцене истиче се и да естетику у научној форми преузима Иполит Тен, идеји лепог животнији садржај даје Николај Чернишевски, док друштвено-историјску основу уметничког стварања даје управо Маркс!
      	Ђерђ Лукач и Ернст Блох пружају значајан увид у Хегелову естетичку концепцију, што појединачним делима (Лукач у својим раним (пре-марксистичким) радовима тражи хегелијанску феноменологију, која би учинила плодним његово сопствено заснивање естетике. - Weisser-Lohmann, E., "Gestalten nicht des Bewußtseins, sondern einer Welt" - Überlegungen zum Geist-Kapitel der Phänomenologie des Geistes, стр. 189.: Експресионизам настаје као одговор на импресионизам, који преноси спољашњи изглед природе и света на сликарско платно, или други материјал. Експресионисти се окрећу изражавању унутрашњег духовног стања, најчешћ