Osnovni razlog koji igru čini toliko izuzetnom čovekovom delatnošću, a time  i filozofskom temom, jeste njena potpuna nezavisnost od bilo kakvih praktičnih svrha ili koristi koje bi je uslovile. Naizgled jednostavan, ovaj zahtev suštinski odvaja igru od drugih sfera delanja i čini je apsolutno autonomnom i slobodnom, čak i ako ona posredno rezultira nekakvom svrhom ili korisnim učinkom. 
              Važan momenat ovog određenja je upravo autonomija, čije ime već upućuje na činjenicu da igra nije delatnost bez pravila, već delatnost koja sebi propisuje pravila, tj. zakone (gr. αὐτονομία, od auto - sam, i nomos - zakon). Osim tog evidentnog značenja, autonomija igre upućuje na još jedan, filozofski značajan momenat: na praktičku zasnovanost igre, kao autentičnog delanja čoveka.
                   U antičkoj grčkoj filozofiji ne postoji sistematično prikazan i koherentno predstavljen pojam igre u svom punom značenju i značaju, ali - kao i u slučaju brojnih drugih pojmova, upravo posebni i naizgled sporadični uvidi antičkih filozofa predstavljaju neke od njegovih najznačajnijih i nezaobilaznih određenja. Već Heraklit razume značaj igre, određujući pojam životnog veka kao dete koje se igra kamenčićima (Heraklit, 2001, str. 88-89) - pa ovaj uvid predstavlja prvo filozofski problematizovano shvatanje opsega igre kao zasebne i samostalne delatnosti. Poređenje životnog veka sa detetom koje se igra upućuje na slobodu, sa jedne, i na uređenost, sa druge strane - pa na taj način zahvata ne samo specifičnost života i vremena kao važnih ontoloških pojmova, nego omogućava i pristup igri kao važnom elementu čovekovog uobličavanja. Drugim rečima: u Heraklitovom određenju ističe se i značaj života i značaj igre, kao onoga čime se život može simbolično prikazati