nemački idealizam pristupa tom problemu, zbog čega zauzima nužan prostor u tematizaciji odabranih filozofskih određenja pojma igre.

Pojam igre u nemačkom idealizmu

              Kant menja smisao i opseg pojma igre, određujući joj dvostruko značenje: jedno se tiče slobodne igre vezane za umetničku delatnost, a drugo predstavlja slobodnu igru uobrazilje i razuma. Prvo određenje je postavljeno kroz razliku u odnosu na rad, dok je drugo pretpostavka za misaono zahvatanje bilo kojeg estetskog fenomena od strane duševnih moći. Kant upravo kroz igru nagoveštava svoje teze o nezainteresovanom dopadanju i o svrhovitosti bez svrhe, pa njegova filozofija priprema polazište za razvoj jednog od najkompleksnijih, naznačajnijih i najkonzistentnijih filozofskih razmatranja o igri, a to je Šilerovo razmatranje. Šileru je jasan problem koji Kantova filozofija otvara, ali ne rešava sadržinski - a to je amfibijski karakter čoveka, koji je uvek rastrzan između postojećeg i mogućeg, bitka i trebanja, nužnosti i slobode. 
                Zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni za Šilera se pojavljuju u formi nagona za formom i nagona za materijom, čije je istinsko sintetisanje moguće jedino kroz nagon za igrom. Postoje dva suprotna zahteva koja se postavljaju čoveku, dva fundamentalna zakona čulno-razumne prirode, smatra Šiler. Prvi određuje kao onaj koji "nastoji na apsolutnoj realnosti", dok drugi "nastoji na apsolutnoj formalnosti" (Šiler, F., 2007, str. 142). Nagon za mateijom i nagon za formom osuđeni su na jednostranost u slučaju da ne mogu biti prevladani