ostaje u domenu zabave, prijatnog i neodgovornog. Šlajermaher se donekle slaže sa tim stavom, ali prevashodno određujući čoveka kao čoveka tek onda kada je slobodan, što je - opet - moguće tek kroz igru. 

Filozofska razmatranja pojma igre u 19. i 20. veku

              Unutar filozofskih razmatranja u 20. veku igra dobija na značaju: preteča tih razmatranja može se naći u Kjerkegorovom stavu da je igra egzistencijalna struktura celine ljudskog delovanja, čime se (zbog njenog večnog ponavljanja) proširuje domen i opseg njenog delovanja van estetičkog i umetničkog horizonta - budući da je on traži čak i u osnovama religije. Kada je reč o večnom ponavljanju treba pomenuti Ničeovu tezu da umetnost i igra predstavljaju proces večnog vraćanja istog: za Ničea je "'igra', nekorisnost - kao ideal čoveka obilne snage, kao nešto 'detinje' (Niče, F., 2012, 797). Detinjastost Boga, παις παιων". Dete predstavlja poslednji i najviši stadijum u tri preobaražaja duha u delu Tako je govorio Zaratustra, a igra kao izvorna sloboda od razuma, realnog vremena i rada predstavlja autentično ljudsko vreme. 
               Niče smatra da se iz vaspitanja "ne može isključiti igranje u svakom obliku, znati igrati nogama, pojmovima, rečima (Niče, F., 2005, pog. 7)"; pa je, dakle, igra takođe neraskidivo vezana za ono što nazivamo poietičkom sferom, ali se za razliku od tradicionalne metafizike, ona izdvaja kao način postizanja sasvim suprotnog cilja: cilj, naime, nije čovek  kao animal rationale, cilj je napustiti takvo redukovano razumevanje čovekove suštine, a to napuštanje