и друга сачувале своју самосталност и државност. Ове државе се нису коначно споразумеле о уласку у заједничку државу јер, наводно, Хрвати и Словенци нису прихватили Видовдански устав од 1921. који је изгласан српском већином. Ово гледиште о постојању и старе хрватске државе, је по С. Јовановићу неодрживо јер се Хрватска одлуком свог Сабора од 29. октобра 1918. одрекла своје државности признајући врховну власт Народног већа као највишег органа новоформиране државе аустро-угарских Југословена. Зато је и Прводецембарски акт од 1918. био дело нове, а не старе хрватске државе јер Србија тада није имала посла са независном хрватском државом, него са уједињеном државом аустро-угарских Југословена. Након стварања нове државе СХС, председништво Народног већа је објавило да престају све његове функције и да се тиме гаси и сама држава аустро-угарских Југословена. Та тврдња о продужењу живота и Краљевине Србије и хрватске државе је неодржива јер да су прводецембарски акти били међународни акти Хрватске и Србије, оне би продужиле да постоје као државе. То се није догодило и онако како је нестала и изгубила се стара хрватска држава у новој држави СХС, тако је ишчезла и Краљевина Србија, а на југословенској сцени је остала само нова држава СХС. Од Србије и државе аустро-угарских Југословена је, истина, зависило да ли ће настати та нова државна творевина али када је она већ једном настала, ове су престале да постоје, а судбина те нове државе је зависила само од ње саме. Отуда је Видовдански устав обавезивао и Хрвате и Словенце у новој држави, без обзира како су гласали за њега јер је у крајњој линији он усвојен одлуком парламентарне већине која је обавезивала и парламентарну мањину. Ова несагласност Хрвата и Словенаца са новом државом и новим уставом је могла да буде политички значајна и да указује на одређено политичко расположење у новој држави, али је правно била безначајна јер је одлука о формирању нове државе и изгласавању новог устава била правно ваљана и легална. И на крају, по трећем гледишту, Краљевина СХС је потпуно нова држава чији се устав не може довести у вези ни са којим ранијим уставом јер није произашао из неког претходног устава, већ из оригинерне власти нове државе. Ово је једино исправно гледиште на коме су инсистирали и творци Видовданског устава и по њему је нова држава имала да превазиђе уске историјске оквире и старе српске и хрватске државе па се и уједињење ових држава није могло извести на историјској основи. Ове државе су имале да одбаце своје историцизме и племенске несугласице из прошлости које су их само раздвајале, а никако спајале. Старе политичке установе које су служиле сепаратизму и оживљавању историцизма су имале да ишчезну како би се Срби, Хрвати и Словенц