сагласности са уставом и законом или не. У том смислу ова судска контрола значи право суда да испитује сагласност општих аката државе са уставом и законима и да, у случају да су са њима несагласни ништи или не прихвата. Ову контролу уставности општих аката суд врши приликом решавања конкретног спора (као споредно, претходно питање) и она важи само за стране у спору или, како се каже, делује inter partes мада сама одлука судова у неким земљама, пре свега англосаксонским, има шири значај и карактер општег правила (прецедента) по коме се решавају и будући сродни случајеви. Но, о самом питању уставности једног закона по коме се решава конкретни спор, судови могу да имају различити став (нпр. у САД) тако да један суд тај закон може да огласи неуставним док га други суд може да га оцени као уставан. Отуда те одлуке судова и немају за последицу стављање ван снаге једног закона, већ само његово непримењивање, с тим да је та пракса неуједначена. Управо та неуједначеност у поступању судова у оцени уставности закона представља највећу слабост овог система судске контроле уставности. Судска контрола уставности је први пут уведена у САД мада у почетку није била изричито предвиђена Уставом од 1787. год. а ни Законом о судству од 1789. год. Она се развила из праксе самог суда, а пре свега Врховног суда који је 1803. год. донео пресуду у сада надалеко чувеном спору Marbury V. Madison. Она (ова пресуда) је прокрчила пут судској контроли уставности јер је постала преседан на коме судови заснивају своје право контроле уставности. Поред САД (али и Канаде и већине земаља Латинске Америке па и Аустралије и Новог Зеланда) овај систем су прихватиле и неке европске државе па може да се каже да је развијен и прихваћен и на европском континенту али и ван њега. Док у САД ову контролу уставности врше сви судови (на челу са Врховним судом), дотле се у Европи (и ван ње) примењује нешто другачији систем контроле уставности коју врши само један редовни, и то врховни суд. Такав систем је, рецимо, примењен у Румунији (Уставом од 1923.), Ирској (Уставом од 1922.), Турској, Јапану (Устав од 1947), Индији (Уставом од 1949.) и др. при чему је Швајцарска донекле специфична јер је својим Уставом од 1874. год. применила један комбиновани облик контроле где поред Савезног суда ту контролу уставности врши и кантонални судови. У прилог судске контроле уставности иступају многе њене присталице (пре свих Келзен, Ђакомети, Брунер и др.) и наводе бројне аргументе у њен прилог, а пре свега два основна: принцип хијерархије законских прописа и принцип законитости. Принцип законитости налаже да законодавно тел