највише правне снаге који уређује најважније односе у свакој држави. Он се налази у једном свечано прокламованом документу у коме су садржана начела о најважнијим државним органима, њиховој организацији и основним правима грађана. Тако устав поред формално-правног значења има и политичко значење, може да се одреди политички. У том политичком смислу он би садржавао начела о политичком уређењу државе или би претстављао акт стварања механизма власти и потврде основних друштвених, политичких односа у свакој држави. Међутим, устав је и гарантија постојања уставности па се с правом и каже да без устава нема уставности. Иако је најважнији правни акт, како је речено, он није и једини извор уставног права јер поред њега постоје и други, такође важни, извори уставног права. Међутим, устав је темељ правног и политичког поретка сваке државе и он поставља границе до којих законодавац може да иде у регулисању појединих области друштвеног живота.  Зато се у већини држава под уставом подразумева највиши правни акт земље а негде се користи и назив основни закон (као нпр. у Немачкој) или инструмент владања (у Шведској). У овом формалном смислу устав се показује као један прокламовани правни докуменат у коме су на једном месту груписане све уставне норме. То би био кодификован устав јер се све његове норме налазе на једном месту, систематизоване су у јединственом правном акту. 
Поред кодификованог устава, у неким земљама постоје и тзв. некодификовани устави који се састоје из више уставних текстова који имају снагу и значај уставних аката. Такви су рецимо: Устав Финске од 1919. год. који се састоји из четири правна акта (Устава, Закона о парламенту од 1928. год. Акта о парламентарној процедури од 1927. год. Закона о министарској одговорности од 1922. год.) или Устав Шведске који чине такође четири акта (Инструмент владавине од 1634. Инструмент владања од 1719. oдносно 1720. Инструмент владања од 1809. године који је више пута мењан и допуњаван да би задњи Инструмент владања од 1975. са изменама од 1976, 1977 и 1981. год. и данас био у важности). Поред оваквих устава, састављених из више уставних аката, постоје и такви устави састављени из више докумената, аката који се не називају уставом, али имају највишу правну снагу и место у хијерархији правних аката. Такав је случај, рецимо, са Уставом Француске III Републике од 1875. год. који је важио све до 1946. год. (до доношења Устава IV Републике) и који се састојао из три акта који су сматрани уставом. Та три уставна акта су чинили: Закон о организацији Сената од 24. фебруара 1875. год., Закон о организациј