мешати са стабилношћу устава јер она сама није гаранција за стабилност устава. Било је и устава за чију промену је био предвиђен доста сложен поступак али су и поред тога трајали кратко, као што је опет било и устава чији поступак промене није био компликован али су трајали дуже време.  
7. Статички и програмски устави 
Статички устави имају за циљ да обезбеде одређено друштвено стање, спрече његову промену или, како се то популарно каже, очувају status quo. Ти устави су противни свим реформама које би довеле у питање односно промениле најважније државне и политичке установе једне земље. 
Добар пример таквог уставног стања и устава је Велика Британија где се до данас, у духу енглеске традиције, поштују неке старе установе као Горњи дом (Дом лордова). Ова установа има своје место у енглеском парламентаризму и она се и, поред значајне реформе спроведене Законом о парламенту од 1911. и даље љубоморно чува и велича као значајан део енглеског менатлитета и историје. 
Програмски устави су они који утврђују постојеће стање и у исто време одређују правце и облике даљег развоја друштва. То би били флексибилни устави који отварају врата за увођење нових државних, друштвених, економских, социјалних и других облика и односа.  Највећи број устава је статичког карактера и за такве уставе је садашњост углавном и слика будућности, док је код програмског устава садашњост само основа за даљи друштвени развој. 
8. Очити и прикривени устави 
Код ових првих, очитих устава, стварност се огледа у јасном, транспарентном политичком животу и односима, док су код прикривених ти односи нејасни и замагљени у уставу и не виде се из њега. Очит устав је онај из кога се виде главне полуге система и основни носиоци власти (парламент, влада, судови и др.) док би прикривени био онај који је супротан стварним установама и њиховом функционисању.  
У оквиру новијих подела Устава постоје и оне које уставе разликују према њиховом социолошко-правном моменту, њиховом важењу и односу према друштвеној стварности или утицају на њу. То су: