Kod kontrolnih testova posebno su važna dva aspekta rizika uzorkovanja testova kontrole: rizik premalog oslanjanja na strukturu interne kontrole, i rizik prevelikog oslanjanja na strukturu interne kontrole.
Nedovoljno oslanjanje na strukturu interne kontrole pojavljuje u slučaju konzervativnog pristupa. U ovom slučaju, revizor će verovatno zaključiti da kontrola nije efikasna pa će tako proceniti viši nivo kontrolnog rizika pri određivanju prirode, vremenskog okvira i obima suštinskih testova.
Rizik preteranog oslanjanja na interne kontrole je suprotan nedovoljnom oslanjanju. To je rizik da revizor na osnovu uzorka zaključi da su interne kontrole bolje nego što to stvarno jesu, što će rezultati nedovoljnim nivoom suštinskog ispitivanja.
Rizik nedovoljnog oslanjanja se odnosi na efikasnost revizije, a rizik prevelikog oslanjanja se odnosi na efektivnost revizije. Nedovoljno oslanjanje rezultira neefikasnošću, jer kada revizor zaključi da kontrola nije efikasna pa je prema tome kontrolni rizik visok, obično postavlja niži prihvatljiv rizik detekcije i proširuje obim suštinskih testova da bi kompenzirao opaženi nedostatak u kontroli. 
Preveliko oslanjanje rezultira neefektivnošću, jer se obim suštinskih testova ograničava zbog pretpostavke da je kontrola efektivna i kontrolni rizik nizak. Tako, suštinski testovi mogu biti neefektivni pri otkrivanju materijalnih pogrešnih iznosa.