Аристотелово одређење мимезиса

	Аристотелово разумевање појма уметности потребно је, на исти начин, отворити на изворишту које га омогућава, а то је могуће извести преко два хоризонта. Први хоризонт утемељује Аристотелово учење о уметности на онтолошком темељу који му непосредно претходи, а то је решење старог филозофског проблема настајања и стварања, које Аристотел објашњава преко појмова динамис: могућност, моћ - реална "моћ да нешто буде, може бити, али још није збиљски присутно.") и енергеиа (остварење, стварност, збиљност, актуалност, оствареност, другим речима: опредмећена и остварена могућност, која својим актуалитетом више није могућност; уз то, у термину енергеиа ένέργεια крије се и реч ергон што значи дело). Више о Аристотеловом схватању дела: "исто се догађа и с умјетницима. Сваки од њих више љуби властито дјело него што би то дјело љубило њега кад би стекло душу. А ово је још највише случај с пјесницима", из "Никомахове етике". 
	Један од најзначајнијих појмова који ово омогућавају је појам ентелехије, који доводи динамис до крајњег циља и властите сврхе - енергеие. Реч енергеиа може се превести и као делотворност и у уској је вези са појмом ентелехија. Ентелехија представља активни принцип који ствара оно што је могуће, затим га усавршава, и најзад - од тога прави сопствени циљ. То је виша енергија која сама себи одређује правац или виша делотворност која свој циљ има у себи - за разлику од материје која у себи носи само могућност. Другим речима: ентелехија је непрекидна делотворност, стварност, реалност. Тај процес је нужно и непосредно везан за стварање, а тиме омогућује и настанак уметничког дела, које у појавност извлачи унутрашњу могућност саме ствари. Песничка уметност се тиче онога што се могло догодити, па је зато најприсније повезана са оним истинитим, као општим, које једино може бити предметом знања. 
	У делу Поетика (О песничкој уметности) Аристотел, између осталих значајних филозофских опсервација, спроводи консеквентан историјски приказ трагедије, обликован пре свега кроз разматрање људске природе као извора песничког стваралаштва, при чему долази и до разјашњавања појединачних врста песништва.