Платон похвално говори о првој врсти уметности - таквим уметницима "није било дозвољено да уводе новотарије, или да изумевају нешто друго осим оно што одговара домаћим обичајима. То ни сада није дозвољено ни у овој уметности ни у уметности уопште. Ако ствари испиташ, видећеш да слике и кипови сачињени пре десет хиљада година - не мислим фигуративно него стварно - нису ни лепши ни ружнији од оних који су створени у ово доба; њихова уметничка израда је иста".
	На темељу расветљености односа између појма мимезиса и појма креативности могуће је указати на кључну карактеристику Платоновог и Аристотеловог разумевања уметности - на чињеницу да је то разумевање сегмент примарног и онтолошког, а не секундарног и историјско-уметничког приступа појму уметности. У том смислу, испитаћемо могућност да је Платонова критика уметности заправо критика неуспелог мимезиса (мимезиса чулне појаве), а да он оставља могућност да аутентични мимезис буде мимезис идеје. Поред те амбиције, покушаћемо да покажемо да се разлог због којег је Аристотелова Поетика и данас једно од најрелевантнијих дела о уметности не крије толико у Аристотеловом објашњењу песничке уметности, колико у позицији са које он том објашњењу приступа. Наиме, за разлику од многих теоретичара уметности и историчара књижевности, Аристотел је трагедију посматрао као филозофски, а не књижевни проблем. Због тога њена дефиниција превазилази књижевно-теоријски домен и постаје незаобилазним предметом филозофије, чак и оних аутора који нису примарно заинтересовани за естетику. 
	Наизглед парадоксално, евидентно је да се у управо у епохи која не познаје естетику као засебну дисциплину - у античкој Грчкој - најбоље показује нужност да њен домен буде филозофски фундиран. Доба у којој естетика као филозофска дисциплина није постојала истовремено је доба које најбоље објашњава због чега естетика може постојати једино као филозофска дисциплина! 
	За расветљавање Платоновог и Аристотеловог одређења појма мимезиса (μίμησις) и функције које та одређења заузимају у целокупним филозофским учењима двојице филозофа, а потом и у односу на проблем креативности, у оба случаја је потребно кренути од изворâ, који логички омогућавају и осветљавају кључне појмове тих учења.  У