Уметност је непосредно везана за подражавање, које је човеку дато природно, а песничка уметност се на том фундаменту даље развија "из покушаја импровизације.". Уметност постаје аутономним принципом стварања, које се тиче вештине која чак довршава оно што природа није могла да произведе, уједно и подражавајући, што доводи до другог хоризонта структуре овог предавања, а он се тиче разумевања уметности у контексту Аристотелове Поетике. Овај хоризонт осветљава значај појма уметности за целину Аристотелове филозофије, јер се показује најприснији однос уметности и знања, кључних појмова филозофије у целини. Будући да је за Аристотела знање увек непосредно везано за општост, а само оно што је опште може бити истинито - песничка уметност је истинитија од историографије, јер се песништво бави оним општим, оним што се могло догодити, а историографија врши попис оних појединачности које се јесу догодиле. 
          Пошто је подражавање човеку урођено од детињства, он у вези са њим осећа задовољство и касније у животу, пре свега кроз утисак који "у нама остављају уметничка дела.". Аристотел сматра да је та миметичка игра која се развија у детињству корисна за развој сваког човека - тврдећи чак да је управо кроз мимезис видљива разлика човека од "осталих створења". Аристотелов став о мимезису даље експлицира Гадамер: "није потребно никакво посебно истраживање историје речи да би се сазнало да се смисао мимезиса састоји једино у томе да нешто пусти да постоји, а да тиме није ништа започето. Радост у миметичком поступању и у миметичком деловању јесте једина изворна човекова радост, коју је још Аристотел показао у понашању деце. Радост у претварању, радост у томе да се приказујемо као неко други него што јесмо, и радост онога ко у приказаном спознаје приказано, показују шта је аутентични смисао подражавалачког приказивања: ни на који начин не изједначује и тврдња о више или мање великом приближавању приказа и онога што је у приказу замишљено". Све уметности, по Аристотеловом мишљењу, "приказују подражавајући, а постоји  између њих  трострука разлика: оне подражавају или различним средствима или различне предмете или различним начином, а не на исти начин.". 
	Поетика је дело писано за реципијента песничке уметности, међутим, 13. глава је једно од ретких места где се Аристотел обраћа креатору - песнику, тј. ономе ко треба да састави или створи сâмо песничко дело. Да би се дошло до добре фабуле, као главно