изоловани естетички проблем, и поручује им: "мимезис није онда толико то да нешто указује на нешто друго, што је његов узор, него да нешто постоји као смислено у себи самом.". На сличан начин и Умберто Еко разуме Аристотелов приступ мимезису, наглашавајући да уметност свакако опонаша природу, али не да "би сервилно пресликавала оно што јој природа пружа као узорак: у умјетничком опонашању има инвенције, има прераде", па се тврдњом да уметност "продужује дјело природе, чини како природа производи и наставља њезин стваралачки nisus", Еко заправо надовезује на познату Аристотелову тврдњу да уметност, са једне стране довршава оно што природа не може произвести, а с друге опонаша (подражава). Таква Аристотелова тврдња не би могла да се уклопи у савремено разумевање мимезиса као принципа који је супротстављен стваралаштву.
	Са тим у вези, потребно је указати на чињеницу да ни Платон не даје повода да се његово разумевање појма мимезиса третира као нешто што је супротстављено појму креативности: наиме, он разликује две врсте мимезиса: "подражавање изгледа" и "стварности". Предмет жестоке критике из 10. књиге "Државе" је први облик мимезиса - мимезис изгледа, никако не мимезис уопште! Још један доказ за то да Платон разликује аутентични и неаутентични мимезис је и његово експлицитно испитивање сликарске уметности, која предмете може да "подражава онакве какви они заиста јесу и постоје, или онакве каквима се они појављују и изгледају", као и речи: "леп ли би био тај подражавалац у поезији с обзиром на знање о ономе што ставља у своје поеме". 
        У Држави Платон говори о томе да је немогуће да се човек нечим одушевљено бави, а да га не подражава; да би држава била срећна када би је, угледајући се на божанство, нацртали сликари; да се - када је реч о истицању речи или делâ неког одличног човека - не треба стидети таквог подражавања. 
	Ипак, најјаснији аргумент који потврђује ову тезу може се наћи у Платоновим речима: "ради распознавања назовимо опонашање које се темељи на мнијењу доксомиметиком, а оно које се темељи на знању научним опонашањем", које неоспорно указују на чињеницу да Платон проблему мимезиса не приступа једнострано, већ напротив - имајући у виду комплексност његове тематизације. Те речи Платон истиче у дијалогу "Софист".