простор за многе филозофије лепог, које би биле усмерене на чување појма лепог по себи од евентуалних произвољних тумачења, којима би се тај појам свео на нешто пролазно и акцидентално. Морало би се утврдити по каквом принципу се партикуларно лепо уздиже до лепог по себи и прецизирати разлика између лепог по себи и лепих бића. Јер једино апстраховањем од лепих бића може се доћи до наговештаја идеје лепог која их омогућава.
	На темељима теорије идеја и разумевања лепог по себи, Платон јасно разликује два облика умећа, од којих је један облик копирање, а други "стварање привидности под увјетом ако се лаж покаже уистину као лаж". С једне стране је умеће пресликавања или "уметност копирања", а са друге стране умеће стварања привида или "уметност симулакрума". То можемо упоредити са Ничеовим ставом да истинитост уметности лежи управо у отвореном приказивању себе као лажи., који он износи у тексту "Сазнајнотеоријски увод о истини и лажи у изванморалном смислу". Свакако, при разумевању Ничеовог става о уметности потребно је имати у виду "стран и необичан карактер Ничеове философије. У њој нема поузданости, нема равнотеже. Она све то и не тражи: она, као и поглед на свет Достојевског, живи од противуречности. Ниче не пропушта прилику да се насмеје над оним што називају чврстином уверења", како тврди Лав Шестов у делу Достојевски и Ниче.
	Платон разликује и мимезис у који настаје као оруђе од оног који ствара привидност пружајући самога себе као оруђе: "кад нетко својим тијелом репродуцира држање једнако твоме или својим гласом твој глас, тај огранак умијећа које ствара привидност, мислим, зове се понајвише опонашање". Чињеница да сâм Платон у властитим дијалозима своје мишљење изговара "туђим гласовима" може се формулисати и као аргумент за питање: да ли таква врста уметнички обликованог израза за Платона ипак представља пожељан модел саопштавања знања? 
	Свакако, уз то питање можемо се и подсетити познатих покушаја различитих интерпретатора да "дијагностикују" стварне мотиве који узрокују Платонов критички став према уметности - Кауфманова тврдња да Платон о песницима пише као њихов супарник (уосталом, сâм Платон признаје: "ви сте песници, а и ми смо такође песници... супарници и противници у такмичењу за најлепшу драму), Ђурићева оцена да Платон не може изагнати песника из себе, Гадамеров опис да Платон у Федру дозвољава да се реторик