наглашавање да тај извор не треба тражити ни у каквом догматском аксиому, него "у мишљењу и самој идеји", како би нагласио Хегел.
	Када је реч о интерпретацијама Платоновог и Аристотеловог схватања уметности, управо се кроз однос према појму мимезиса може приказати темељно неразумевање њихових ставова о могућности чулног приказа идеје, које су различити интерпретатори показивали током вишевековног изучавања поменутих филозофских концепција. У "Филозофском речнику" Владимира Филиповића налазе се следеће дефиниције ових: мимезис на грчком значи "опонашање, подражавање, имитирање, копирање, опонашање неког туђег чина, мисли, осјећаја или саме природе средством властитог изражавања".  На првом месту - разумска анализа ових појмова у старту смера на истицање наводне Платонове осуде уметности уопште и на постављање Аристотелове концепције као противтеже таквом ставу. Чак и у античким изворима могу се наћи упозорења на недостатке и ограничења разумског приступа проблему, нпр., када Сократ говори Менону: "Престани да од једне ствари правиш мноштво, као што се у шали каже за оне што разбију неку ствар"! (у Платоновом дијалогу "Менон"). Разумском анализом се Платонова филозофија смешта у контекст осуде сваке врсте мимезиса, а Аристотелова концепција се нуди као доказ да је уметност, напротив, везана искључиво за креативност свог ствараоца, а не за ропску имитацију предмета и појава. 
	Таква интерпретација је неодржива у сваком од својих фундамената, из разлога који у овом тексту треба да буду показани: прво: мимезис и креативност нису антоними; друго: Платон не само да не осуђује уметност уопште, него не осуђује ни сваки облик мимезиса; треће: Аристотел песничку уметност темељи управо на могућности подражавања идеје; и четврто: Платоново и Аристотелово разумевање суштине уметности нису супротстављени. 
	Аристотел у "Поетици" тврди да песник, уколико је песник по подражавању, мора своју стваралачку снагу да прикаже у причи, чиме се брани право песника да за предмет те приче изаберу и стварне историјске догађаје, што Гадамер разуме као доказ да за Аристотела "миметичко јесте и остаје један праоднос, у коме се не дешава толико подражавање колико преображавање". Овом тврдњом Гадамер се заправо обраћа класицистичким теоријама подражавања, које сужавају поље те проблематике на једа