стопи са дијалектиком, Жирардов став да Платон не презире мимезис у толикој мери у којој га се плаши, да би се чак појавило и тумачење по којем Платон не жели да буде тај који ће лично изговорити осуду уметности, јер се потајно диви Хомеру, па критику уметности приписује другим ликовима својих (иронично: миметички обојених!) дијалога. Жирард не сматра оправданим супротстављање мимезиса и оригиналног произвођења, сматрајући да оригинално произвођење може бити саставним делом мимезиса. 

	Важно је, међутим, нагласити да управо уметник (стваралац) о којем Платон говори у Тимају долази до оне форме досезања идеја којој се он диви, без проблема да то призна - што значи да поменуте тезе према којима је Платон био осујећен на песнике ипак нису одрживе, јер се и сâм упустио у форму излагања која је имала и филозофски садржај и уметнички стилизовану форму.
	Консеквенце Платонових теза из Тимаја иду чак до тврдњи да је управо у том дијалогу Платон објаснио мимезис као формулу и принцип креације и формирања света, јер се у том дијалогу види како се човек мисаоним путем може приближити природи вечне идеје. Таква смела теорија почива на темељима разумевања демијурга као креатора свега постојећег, о чему је било речи на почетку текста, будући да Платон заиста оставља могућност да демијург може да ствара угледајући се на вечну идеју. Овим је на најдиректнији начин показано у каквом су односу за Платона принципи мимезиса и креативности, уз напомену да појам креативности овде далеко премашује естетички контекст. 
	Платон, дакле, кроз приказ о стварању космоса уводи демијурга - мајстора-уметника, "који саставља космос (свеобухватно, најлепше и најсавршеније живо биће), имајући, при том стварању, у виду вечно постојећи умни узор. Бар на први поглед, тај Демијург нам се показује као какв скулптор или сликар, који своју творевину прави из безобличног материјала, повремено погледајући на модел.". Свакако, таква замисао о демијургу није била уобичајена за хеленски начин мишљења, али не би била уобичајенa ни за сâмог Платона, уколико се "пребрзо вежемо за уобичајену представу о Платону као философу, који презире уметнике, као подражаваоце и који сву уметност своди н