Sve aktivnosti revizijskog angažmana usmerene su ka jednom cilju – izražavanju mišljenja o finansijskim izveštajima klijenta. S obzirom na činjenicu da se korisnici finansijskih izveštaja pouzdaju u mišljenje revizora prilikom donošenja značajnih odluka, jasno je da revizor ima veliku odgovornost u pogledu izražavanja adekvatnog mišljenja. 
Mišljenje revizora mora biti utemeljeno na dokazima prikupljenim u toku procesa revizije. Prikupljanje dokaza je rezultat timskog rada revizora angažovanih na konkretnom angažmanu. Odgovornost za izraženo mišljenje ipak nije kolektivna već je snosi revizor koji se nalazi na čelu tima, a to je ovlašćeni revizor odnosno partner revizije. Dakle, izraženo mišljenje je mišljenje ovlašćenog revizora koje on iznosi u svoje lično ime i u ime revizorske firme.
Na ovom slajdu prikazan je način formiranja revizorskog mišljenja.
Nemogućnost revizora da prikupi dokaze na osnovu kojih se može uveriti u istinitost i objektivnost obelodanjivanja u finansijskim izveštajima se u revizijskoj terminologiji naziva „ograničenjem obima revizije“. Ukoliko postoji problem ograničenja obima revizije, revizor može formirati mišljenje na sledeći način:
a) ako ograničenja obima nisu značajna za odluke koje se donose na bazi finansijskih izveštaja, revizor treba da izrazi mišljenje bez rezervi.
b) ukoliko je ograničenje obima revizije značajno, ali ne u tolikoj meri da se ne može formirati mišljenje o finansijskim izveštajima, revizor treba da izrazi mišljenje sa rezervom. Na primer, revizija je kasno ugovorena i revizor nije mogao da prisustvuje popisu zaliha – revizor izražava mišljenje da su finansijski izvešaji istiniti i objektivni, osim zaliha. Ovakva kvalifikacija ne znači da su zalihe pogrešno iskazane već da revizor nije mogao da verifikuje stanje i vrednost zaliha, te da o njima ne može da izrazi mišljenje.
c) ako je ograničenje obima revizije toliko značajno da se dovodi u pitanje pouzdanost kompletnih finansijskih izveštaja, revizor treba da izrazi uzdržavajuće mišljenje. Ovakva situacija obično se javlja kada postoji više bilansnih pozicija za koje revizor ne može da prikupi zadovoljavajući revizijski dokaz. Na primer, revizor nije obavešten o mestu i vremenu vršenja popisa pa nije mogao da prisustvuje, klijent ne vodi analitičku evidenciju osnovnih sredstava, potraživanja i obaveze nisu usaglašene sa poslovnim partnerima, a na konfirmacije revizora nije odgovoreno, visina obaveze prema radnicima je nepoznata jer radnici vode sudske sporove protiv klijenta, a ishod sporova i visina odštete su neizvesne itd.
Situacija kada revizor utvrdi greške u knjiženjima klijenta u revizijskoj terminologiji se naziva „neslaganjem sa rukovodstvom“. Ukoliko postoji neslaganje sa rukovodstvom u pogledu sprovedenih knjiženja, revizor može formirati mišljenje na sledeći način:
a) ako otkrivene greške ne utiču značajno na finansijske izveštaje, revizor treba da izrazi mišljenje bez rezervi.
b) ukoliko su greške u knjiženjima značajne, ali ne u tolikoj meri da se finansijski izveštaji mogu smatrati potpuno pogrešnim, revizor treba da izrazi mišljenje sa rezervom. Na primer, klijent nije izvršio kursiranje obaveza na dan bilansa – revizor izražava mišljenje da su finansijski izveštaji istiniti i objektivni, osim obaveza i finansijskih rashoda koji su pogrešno iskazani.
c) ako su greške u knjiženjima toliko velike da revizor dolazi do zaključka da mogu dovesti korisnike finansijskih izveštaja u zabludu u pogledu performansi klijenta, revizor treba da izrazi negativno mišljenje. Ovakva situacija obično se javlja kada postoji više bilansnih pozicija koje su pogrešno iskazane u značajnom iznosu. Na primer, postoje značajna osnovna sredstva koja su van upotrebe a nisu obezvređenja, klijent je pogrešio u obračunu nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda na kraju godine, postoji puno neproknjiženih faktura dobavljača, klijent nije obračunao zarade radnicima poslednjih nekoliko meseci itd.
Osim karaktera problema, odnosno da li je to ograničenje obima ili neslaganje, ključni parametar prilikom formiranja mišljenja revizora je, kao što smo videli, uticaj datog problema na finansijske izveštaje klijenta. Ovde se u proces revizije u centar pažnje ponovo postavlja problem materijalnosti koja je prethodno bila definisana u fazi planiranja revizije. Nivo utvrđenog ograničenja obima ili neslaganja se stavlja u odnos sa materijalnošću koja je definisana za finansijske izveštaje i alocirana na bilansne pozicije. Ako su ograničenje obima ili neslaganje niži od praga materijalnosti, revizor treba da izrazi mišljenje bez rezervi, a ako su viši od praga materijalnosti, tada revizor treba da izrazi mišljenje sa rezervom. Ako je priroda problema toliko velika, to jest fundamentalna da u potpunosti osporava upotrebljivost finansijskih izveštaja u procesu odlučivanja korisnika, revizor treba da izrazi uzdržavajuće ili negativno mišljenje. 
Za izražavanje mišljenja o finansijskim izveštajima izuzetno je bitno da li je mišljenje revizora formirano pre nego što je klijent zvanično obelodanio finansijske izveštaje ili ne. Ako finansijski izveštaji nisu obelodanjeni, tada postoji mogućnost korekcije finansijskih izveštaja i analogno tome i mišljenja revizora. Recimo, ako je revizor utvrdio da klijent nije proknjižio kamate po dugoročnim kreditima što bi zahtevalo izražavanje mišljenja sa rezervom i o tome obavesti rukovodstvo, a rukovodstvo potom sprovede neophodna knjiženja i sastavi nove finansijske izveštaje, tada revizor može izraziti mišljenje bez rezervi o korigovanim finansijskim izveštajima. Ovakva situacija je svakako poželjna i za klijenta revizije i za revizorsku firmu.
Mišljenje revizora o finansijskim izveštajima mora biti preneto korisnicima finansijskih izveštaja u odgovarajućoj formi. Budući da korisnici mogu biti brojni i da su često i nepoznati u momentu formiranja i izražavanja mišljenja revizora, najbolji način je da revizor sastavi izveštaj u pismenoj formi koji se povezuje sa finansijskim izveštajima klijenta i od momenta predaje revizorski izveštaj i finansijski izveštaj klijenta čine jednu jedinstvenu celinu.