Za razliku od zaliha koje predstavljaju "opipljivu" imovinu klijenta postoji imovina koja ne spada u tu kategoriju, a čije postojanje, vrednovanje, vlasništvo i iskazivanje proističe iz odnosa kijenta sa drugim pravnim licima. U ovu grupu spadaju: dugoročni i kratkoročni finansijski plasmani, potraživanja, novčana sredstva na računima kod banaka, dati avansi, dugoročne i kratkoročne kreditne obaveze, obaveze iz poslovanja i drugo. 
Za ove bilansne pozicije postoji knjigovodstvena dokumentacija - ugovori, fakture, izvodi, obračuni i drugo, koja je predmet revizijskog interesovanja, ali revizijske procedure testiranja ove dokumentacije traju dugo, a pouzdanost dokaza je ograničena. Revizori se zato opredeljuju za primenu još jednog postupka - nezavisnu potvrdu salda konfirmacijom.
Budući da date bilansne pozicije proističu iz poslovnih odnosa sa drugim pravnim licima, knjigovodstvena evidencija klijenta revizije treba da se slaže sa knjigovodstvenom evidencijom drugog pravnog lica. Na primer, ako klijent revizije ima potraživanje od kupca, tada kupac u svojoj evidenciji treba da ima iskazanu obavezu prema klijentu revizije u istom iznosu, ili ako klijent revizije ima tekući račun kod banke, onda banka u evidenciji izvora finansiranja vodi sredstva klijenta u istom iznosu.
Tehnika nezavisnog potvrđivanja salda u prvom koraku podrazumeva slanje zahteva za konfirmacijom iznosa. Najbolja praksa je da zahtev bude upućen drugom pravnom licu od strane klijenta i to na klijentovom memorandumu. Na taj način se sprečavaju eventualne zloupotrebe u smislu da se bilo ko predstavi kao revizor i traži podatke od drugog pravnog lica. U zahtevu za konfirmacijom, klijent obaveštava drugo pravno lice da se kod njega vrši revizija finansijskih izveštaja i da revizori traže potvrdu salda iz međusobnih odnosa na određeni dan. Od izuzetne je važnosti da se odgovori šalju direktno revizoru, a ne na adresu klijenta, jer postoji opasnost od sklanjanja formulara od strane osoblja klijenta ili njihovog menjanja.
Nezavisna potvrda salda može postojati u formi: negativne konfirmacije, kojom se od drugog pravnog lica zahteva odgovor samo u slučaju neslaganja sa iznosom na formularu, i pozitivne konfirmacije, kojom se zahteva potvrđivanje naznačenog iznosa u svakom slučaju. 
Negativni metod je jednostavniji, ali pruža dokaz nižeg stepena pouzdanosti budući da se pretpostavlja da ako drugo pravno lice nije odgovorilo to znači da je ono saglasno sa navedenim iznosom što ne mora biti slučaj jer drugo pravno lice može da ne odgovori iz različitih razloga (na primer, nije ni dobilo zahtev za konfirmacijom, ne vidi svoj interes u tome da troši vreme na odgovaranje revizoru i slično). Zbog toga se negativna konfirmacija može koristiti samo ako su ispunjeni sledeći uslovi: revizor već ima veliko poverenje u internu kontrolu klijenta, verifikacija knjigovodstvene evidencije je prethodno izvršena uz zadovoljavajuće rezultate, i uzet je u obzir veliki uzorak. 
Pozitivna konfirmacija je pouzdaniji izvor revizijskog dokaza budući da se odsustvo konfirmacije ne tretira automatski kao potvrđivanje salda. Od revizora se očekuje da insistira na dobijanju odgovora od drugog pravnog lica što podrazumeva da revizor treba ponovo da šalje zahtev za konfirmacijom, a ukoliko ne dobije odgovor, da dati saldo smatra nepotvrđenim i da sprovede alternativne metode utvrđivanja salda kao što je na primer detaljan uvid u knjigovodstvenu dokumentaciju ili provera da li je saldo potvrđen nakon datuma bilansa kroz plaćanja ili naplate. Jasno je da korišćenje metoda pozitivne konfirmacije zahteva više vremena i veće angažovanje revizora. U krajnjoj liniji, izbor između negativne i pozitivne konfirmacije je rezultat definisanja nivoa prihvatljivog detekcionog rizika. Viši detekcioni rizik dozvoljava korišćenje negativne konfirmacije, a niži prihvatljiv detekcioni rizik zahteva dokaze veće pouzdanosti koji se mogu obezbediti samo pozitivnom konfirmacijom.
U cilju povećanja efikasnosti revizorskog upravljanja konfirmacijama, revizorske firme koriste konfirmaciju često pa su razvile standardizovane formulare za tu svrhu. Iskustvo pokazuje nedovoljan broj odgovora na njih, ali njihovo korišćenje i dalje predstavlja uobičajenu praksu. U narednom primeru dat je primer pozitivne konfirmacije:
 
Prilikom slanja konfirmacije postavlja se pitanje da li treba obavestiti drugo pravno lice o saldu međusobnih odnosa prema evidenciji klijenta. Ako se revizor odluči za metod negativne konfirmacije onda svakako mora poslati i informaciju o saldu. Kod pozitivne konfirmacije slanje informacije o saldu ima svoje dobre i loše strane. Dobra strana slanja konfirmacije kada se ne saopštava saldo kod klijenta revizije je da se dobija odgovor većeg stepena pouzdanosti, a loša strana je što se broj konfirmacija koje dobija revizor smanjuje budući da se od drugog pravnog lica zahteva veće angažovanje prilikom odgovaranja.
Još jedno značajno pitanje prilikom potvrđivanja salda je pitanje uzorkovanja. Kod potvrđivanja salda kratkoročnih i dugoročnih obaveza, stanja na tekućem računu i slično, moguće je poslati zahteve za konfirmacijom svim drugim pravnim licima, ali kod potraživanja i obaveza iz poslovanja često postoji potreba uzorkovanja budući da su odnosi sa kupcima i dobavljačima intenzivni i ponekad rezultiraju postojanjem više stotina kupaca i dobavljača. U takvim okolnostima, uobičajena je praksa da revizor izvrši stratifikovanje populacije kupaca i dobavljača i iz stratuma izabere uzorak. Stratumi su obično: nulta salda, potražna salda, velika salda, mala i srednja salda. Kriterijum određivanja veličine je subjektivan. U revizijskom tretmanu stratuma mogu se kombinovati različiti pristupi. Tako recimo revizor kod konfirmacije obaveza prema dobavljačima, polazeći od prethodno definisanog rizika, može koristiti sledeći pristup: 
O potvrđenim saldima revizori vode evidenciju u radnim papirima posebno naglašavajući koliko je potvrdnih odgovora, koliko je razlika i da li su materijalne ili fundamentalne i koliko je upita bez odgovora.