Svako utemeljenje morala na takvim osnovama bilo je, zapravo, verovanje (a uz verovanje uvek ide i nada, koja po Ničeu nije bez razloga jedina ostala u Pandorinoj kutiji: "ostala jer je bila najteža, jer je ona najgore zlo, jer produžava mučenje") u vladajući moral, presvučeno u formu nauke, koje nije dopuštalo nikakvu kritiku, primedbe, a posebno ne problematizaciju vlastitog temelja. Niče smatra da postoji više vidova takvih morala: neki treba da opravdaju tvorca pred drugima; drugi da umire svog tvorca i učine da bude zadovoljan sobom; a neki će se postarati da tvorac sebe razapne na krst. Svima im je zajedničko to što im je svrha i pravi cilj uvek interes, koji ostaje sakriven.
       Uticaj i zasluge Kantove praktičke filozofije za vlastitu kritiku Niče ne pominje, ali kritikuje Kantov pojam kategoričkog imperativa, smatrajući da je Kant konstituisao model pokoravanja, kakav se zahteva i od drugih, jer je sebi već propisan. Moderan čovek je, zahvaljujući "zvezdanom  nebu" (Niče ponovo ne propušta priliku da istakne jednog od krivaca za moderno shvatanje pojma morala (Kant - Kritika praktičkog uma). Na putu duha u obliku lava u Ničeovom "Zaratustri" staje veliki zmaj koji se zove "Ti treba", a na njegovim krljuštima se presijavaju hiljadugodišnje vrednosti kojima je zajedničko da viču da nikakvo "Ja hoću" ne treba da postoji.) određen različitim moralima, a njegovo delanje naizmenično svetle različitim bojama. Niče, međutim, ispušta iz vida smisao kategoričkog imperativa, koji se temelji na uspostavljanju volje kao prvog autonomnog principa svakog  moralnog delanja - on smatra da je bilo koji moralni  imperativ prisila, za razliku od imperativa prirode, koja zahteva poslušnost. Ovde bi se trebalo podsetiti Šelingovog stava da "otkrivenje pretpostavlja iskvareno stanje sveta. Za prirodu je čovek bio određen kao posrednik, a njoj je taj posrednik i nedostajao" - što upućuje na odnos koji nikako nije jednosmeran. Priroda taj zahtev upućuje svemu postojećem, "ali, pre svega, celokupnoj ljudskoj životinji - čoveku".
	Moral je, kako kaže Niče, "volja za poricanje života", potajan nagon uništavanja, načelo propadanja, umanjivanja, klevetanja, početak kraja" i uvek je ili utilitarizam, ili bojažljivost - a osnovni problem takvih koncepcija je usmerenost tih zahteva na stado ili krdo, i to najčešće uz licemerje onoga koji zapoveda, jer tvrdi da je i sâm poslušan. Hajdeger tumači Ničeovu ideju rečima:"onaj čovek koji svoju čovečnost hoće kao volju za moć i tu čovečnost shvata kao nešto što pripada stvarnosti koja je u celini određena voljom za moć, - taj čovek biva određe