poruka "karakter je čoveku sudbina" nikako ne može biti svedena na nešto niže ili drugačije od moralne norme. Kada govori o filozofiji u tragičkom razdoblju Grka, osim konstrukcije filozofskog herojstva, Niče naglašava i mogući odgovor na pitanja koja bi se mogla postaviti Heraklitu: a taj odgovor bi glasio da se igra ne bi smela shvatati suviše patetično, ali pre svega - ne bi se smela shvatati moralno. Takođe, u Anaksagorinom učenju je, tvrdi Niče, moguće razaznati krik - da bivanje nije moralni, već samo umetnički fenomen. Neobično je, međutim, što u delu "Filozofija u tragičkom razdoblju Grka" Niče ni na jednom mestu ne pominje apolonski, niti dionizijski princip. Čitavo delo se vrlo blisko tiče tragedije i tragičkog, ali iz perspektive koja je potpuno drugačija od one iz "Rođenja tragedije". Pored takvog stava o tragičkoj umetnosti, treba naglasiti da Niče smatra lepo po sebi utvarom ("Upravo za junaka je lepota od svega najteže".), kao, uostalom, i ceo idealizam, posmatrajući i estetičke pojmove kroz prizmu vlastite aksiologije, pre svega vitalističkih određenja slabosti i snage. Interesantno je, ali ne i iznenađujuće za njegovu filozofiju postavljanje onog tragičkog nasuprot onom pasivno-pesimističkom, jer se kroz tragičko ogleda smisao predsokratovskog shvatanja herojskog, koje se potpuno razlikuje od metafizičkih i hrišanskih vrednosnih utemeljenja. Tragička umetnost izoštrava sposobnosti za "obimnije i potpunije upoznavanje zakonima koji upravljaju ljudskim životima". Ničeov Zaratustra tvrdi da pesnici "suviše lažu", da su svi bogovi "pesnička izmišljotina", jer vuku naviše - "ka carstvu oblaka: na njih stavljamo svoje šarene mešine i nazivamo ih onda bogovima i nadljudima" - ali zapravo "svi mute svoju vodu, da bi izgledala duboka".
 	U "Pokušaju samokritike" Niče smatra da je u "Rođenju tragedije" predstavljena "umetnost - a ne moral - kao stvarno metafizička delatnost čovekova; u samoj knjizi se više puta ponavlja škakljiva rečenica da je postojanje sveta opravdano samo kao estetski fenomen", a prava paradigma za to je predsokratovska Helada, koja iskazuje "suprotnost, po poreklu i ciljevima, između likovne umetnosti, apolonske, i nelikovne metnosti muzike, kao Dionisove", gde se apolonski nagon razume kao svet sna, a dionizijski kao svet pijanstva. Pojavljuje se "uzvišeno i proslavljeno umetničko delo antičke tragedije i dramskog ditiramba, kao zajednički cilj oba nagona, čija se tajanstvena bračna zajednica, posle duge prethodne borbe, proslavila takvim porodom - Antigonom i Kasandrom u isti mah". Suprotstavljanje apolonskog i dionizijskog Niče ne redukuje na odnos unutar jedne forme umetnosti - tragedije, pa čak ni na oblast umetnosti uopštee - on čak razlikuje "dioniske Helen