koja nije ništa drugo nego "pokornost običajima, ma koje vrste mogli oni biti". Niče smatra kako se niko još nije usuđivao da moral učini predmetom kritike i uopšte da ga posmatra kao nešto problematično, jer u prisustvu morala - a uostalom i bilo kojeg drugog autoriteta - čovek ne sme ni da misli, a još manje da govori - ima samo da sluša. Ovde dolazi do izražaja osnovna Ničeova zamerka moralu: činjenica da sputava razvoj i kreativni razmah čoveka, pa se bespoštedno odnosi prema svakoj paradigmi onoga konzervativnog, dogmatskog, autoritativnog i tradicionalnog. 

	Ničeov pokušaj prevladavanja tradicionalne metafizike, a time i moralnosti, zahteva oslonac na tlu koje on traži u predsokratovskom mišljenju: u ranoj, autentičnoj helenskoj tragediji. U povesnim uslovima tog doba "još ne postoji čvrsta svijest o pravu i običajima, samo se herojskom djelatnošću pojedinaca može roditi svijest o pravu i običajima, a time i o nekoj uređenoj društvenosti, vezivanjem te ideje s predstavom o časti", smatra Perović. U "Rođenju tragedije" poseban fokus se upravlja na pojam herojskog, izvorno vezan za pred-moralni, ili preciznije: pred-moralistički stav. Tako se sa jedne strane kristališe Sokratova i kasnija pojmovno ustanovljena moralnost, ne ostavljajući prostor za ono drugo držanje, koje odlikuje paradigma tragedije: herojsko držanje. Đurić podseća na Ničeov spis "Homerovo nadmetanje" iz 1869. godine, u kojem se razmatra predsokratska forma etike - "Hesiod je izrazio jednu od najkarakterističnijih crta helenskog narodnog bića - agonističnost, tj. nagon za nadmetanjem i ogledanjem, koji će postati moćan i presudan odrednik helenskog istorijskog života i, u vreme najraskošnijeg cvetanja helenske prosvete, predstavljati uobličavalačku energiiju prvog reda". Treba, svakako, naglasiti da motiv te agonističnosti nije koristoljublje, već žudnja za pobedom. Takva agonističnost se ogleda u svim formama duha stare Helade, pa tako, na primer, kod Demokrita Niče posebno ceni "muškost mišljenja i proučavanja". 
	Agonistički etički princip nije reflektovan u svesti helenskog čoveka, pa je Sokratovo učenje potpuno razbilo takvu koncepciju, izdvajajući znanje za autentični kriterijum moralnog delanja. Ne treba zaboraviti da je u "Volji za moć" Niče naglasio da pravim filozofima Helade smatra one pre Sokrata - što na prvi pogled deluje adekvatno Ničeovoj celokupnoj koncepciji - međutim, ta teza govori nešto mnogo značajnije - ne samo da je životni stav predsokratske Helade za Ničea jedini autentičan i autonoman, već je i njihova filozofija takva, što znači da Niče insistira n