важан и неопходан само посредно, тиме што је одуховљен, јер се оно духовно у њој појављује у форми чулног предмета, али не претендује на ту форму као циљ.
      	Уметничка дела настају из духа и припадају духу, иако њихово приказивање мора да прође кроз привид чулности. То за Хегела не представља никакву апорију, већ доказ да се и оно чулно прожима духом, а даља консеквенца тог става доводи до закључка да је уметност у сваком свом сегменту ближа духу него природа. У том смислу треба схватити и Хегелову тезу да "у творевинама уметности дух има посла само са оним што је његово", која заправо истиче да мислени дух, бавећи се уметношћу, која је (бар у погледу форме) оно "друго", не постаје тиме "неверан самом себи". Другим речима: дух није толико немоћан да није у стању да схвати оно различито од себе, које ипак има исту духовну основу. Због тога уметничко дело припада појмовном духу, иако његова форма није у потпуности духовна, а Хегел додаје да дух у овом подручју може бити задовољан тек када све своје производе подвргне појмовној рефлексији. Укратко: уметност "тек у науци задобија своје право осведочење"!
     	Један од кључних појмова за разумевање Хегеловог одређења уметности јесте појам привида, па је неопходно нагласити да Хегел под појмом привида не подразумева неку лаж иили обману, која не би требало да постоји, него представља нешто суштаствено за суштину сâму, па он истиче да "истина не би постојала када се не би привиђала и појављивала". Напротив, сматра Хегел, груба обмана и чисти привид крије се у целокупној области емпиријског, како унутрашњег, тако и спољашњег, света. Управо се та област, а не област уметности, треба сматрати грубом обманом, јер се истинска стварност, укључујући и уметност, може наћи тек с оне стране непосредних осећања и спољашњих предмета. Права стварност, закључује Хегел, јесте оно што постоји по себи и за себе, па се његов став може упоредити са Аристотеловом тезом да је песништво истинитије од историографије, јер се бави оним општим и нужним, а не претресањем појединачног и случајног. Хегел чак конципира тезу сличну Аристотеловој: "уколико уметност у својим делима прелази у област стварних историјских схватања света и религијских представа, утолико се више губи у ономе што је случајно и споредно". Ако је истинито само оно апсолутно, онда је за Хегела уметност реалнија него реални свет