не представља само потпуно разилажење различитих стања, већ исто тако и њихово довођење у везу. Хегел указује на стару, познату систематизацију насталу на темељу разликовања специфичних човекових чула, која разликује ликовне уметности, уметост тонова - музику и говорну уметност - поезију, али наводи да они који желе да застану код чулне стране уметности и да на основу ње врше поделу - западају у забуну, јер за основу поделе узимају најапстрактнију страну ствари, уместо да се окрену њеном конкретном појму. Хегел сматра да уметност има једну, једину дужност: да истину, онакву каква је у духу, изнесе пред наше чулно опажање, и то у њеном тоталитету: измирену са објективношћу и чулношћу. Разматрање нужности и детаљних страна појединачних чула Хегел не сматра задатком естетике, него филозофије природе, додајући да је једино питање које у том контексту занима естетику управо малочас наговештено питање: да ли су чула по свом појму способна да буду органи схватања уметничких дела, а ако нису, која од њих имају ту способност.
      	Ман примећује да је Хегелова подела на три форме развоја идеала у посебне форме уметнички лепог много сложенија од пуко повесне: прва два момента јесу "историјски", док је трећи заправо "симболички", дакле, подлеже једној крајње дубокој, спекулативној систематизацији. У даљем разматрању показаће се кључне тезе како развоја форми уметности у повесном смислу, тако и Хегелове поделе на појединачне врсте. уметности. Када је реч о развоју идеала у посебне форме уметнички лепог, разликују се симболичка, класична и романтичка форма уметности, за нашу тему значајне из перспективе односа између чулног и духовног, која ће неминовно водити развој апсолутних форми духа и преко уметничке, чулно-појавне сфере - прво у представну, а потом у појмовну сферу. 
        	Симболичка форма уметности, односно развоја идеје уметнички лепог као идеала, тиче се епохе у којој та идеја још увек не доспева да постигне прави однос, а сâмим тим ни баланс, између чулног и духовног, садржине и форме, материјала и идеје. Она представља прву форму уметности, обележену тражењем, превирањем, загонетношћу и узвишеношћу, која, према Хегеловим речима из Филозофије религије, није стигла до одредбе духовног, па дакле, "симбол није чиста лепота", већ обухвата и уврнуто, фантастично и оно што није лепо. Приликом посматрања симболичког наше интересовање усмерено је на потребу да сазнамо унутрашњи ток и процес постанка уметности, уколико се он може извести из појма идеала који се развија у праву уметност, те стога њени ступњеви представљају прелазе ка правој уметности. Хеге