перспективе идеала може се рећи да симболизам ма које одређене уметности јесте знак њене несавршености, односно да тек класични уметник успева да "мермер омекша, да га оживи и да му тако рећи подари неку душу". То се не чини подражавањем природе, ситне мимике и случајних детаља, него приказивањем људског лика духа: скулптура класичне уметности је "у суштини људски облик, јер једино је спољашњост човека у стању да на чулан начин очито покаже духовност". Класични идеалније дат непосредно, већ може да се појави тек на основу процеса у коме се укида оно негативно, а људска индивидуалност још увек није доспела "до онога врха унутрашњости на коме субјекат доноси одлуке за своје делање искључиво из сама себе.".
       	Хегел указује да Грци из љубави према лепоти одбацују стид који нам не дозвољава да на човеку видимо само оно телесно, израђујући наге скулптуре, али да то не чине из равнодушности према оном духовном, већ из равнодушности према ономе што је пуко чулно! Грцима се битак показује, подсећа Перовић, док се, на пример, за филозофе и уметнике Новог века он представља, и управо то представља кључну разлику између две велике епохе људске цивилизације. Лепота идеала, која у античкој скулптури долази до пуног изражаја, огледа се у томе што представља и посебност, и карактер, али и општост у исто време. Због тога Хегел наглашава: ако "немамо разумевања за идеала грчке скулптуре која представља кључ за разумевање грчке културе уопште, и ако са тог становишта пластике не посматрамо како фигуре епских и драмских хероја тако и фигуре стварних државника и филозофа, онда оно што чини средиште Грчке још нисмо схватили ни у њеним песницима и говорницима ни у њеним историчарима и филозофима. Јер у лепим данима грчке културе људи од акције, политичари, имају, као и песници и мислиоци, тај пластични карактер који је општи, а у исто време ипак индивидуалан, лишен сваког несклада". Хегел наводи пример Винкелмана, који успева да сузбије неодређено брбљање о идеалу грчке лепоте, показујући право познавање грчке скулптуре и мисаону трезвеност која је у стању да је рефлектује. Због тога се сматра да је Хегел нехотично поставио два критеријума уа уметност: према естетском критеријуму, скулптура, као типично класична уметност, морала би имати више место у систему уметности од оних уметности са мање усклађеним садржајем и формом. Други критеријум је духовни, који чини да сликарство, музика и поезија, односно романтичка форма уметности, добију значајнију позицију од скулптуре, јер у њима преовладава духовни принцип. Због тога нису ретк